Frenk Geri

Frenk Geri

Kanadski arhitekta
rođen: 28. februar, 1929.
Toronto (Kanada)



Frenk Oven Geri (engl. Frank Owen Gehry) (rođen Ephraim Owen Goldberg, 28. februar 1929.) je arhitekta poznat po svom skulpturalnom pristupu građevinskom dizajnu. Najpoznatiji je po zgradama sa velikim oblinama često prekrivenim sjajnim metalima. Njegov najpoznatiji rad i najjasniji primer njegovog stila je Gugenhajmov muzej u Bilbau, Španiji koji je obložen pločama od titanijuma.
Prickerov paviljon u Milenijumskom parku, 2004

Najznačajnija dela
Gugenhajmov muzej u Bilbau, Španija
Diznijeva koncertna dvorana u Los Anđelesu, Kalifornija
Rokenrol muzej (Experience Music Project) u Sijetlu
Kula Geri u Hanoveru, Nemačka
Kuća koja pleše u Pragu, Češka

Savremena umetnost Kine
Reforme i napredak kineskog društva nude umetnicima bogata iskustva i uslove pogodne za slobodno umetničko izražavanje. Umetnici posmatračima, iz sopstvene perspektive, direktno prikazuju svoja životna iskustva i vidove postojanja stvarajući savremena umetnička ostvarenja koja karakteriše bliskost sa realizmom. Stalna istraživanja i eksperimenti u oblasti umetničkog izražavanja i medija stvaraju raznolika umetnička dela. Savremena umetnost Kine se razvijala u multikulturnom kontekstu gde se različite kulture dodiruju i međusobno utiču jedna na drugu. Uporedo sa otvaranjem Kine prema spoljnom svetu i kineska umetničke grupacije i pojedinci su dobili pun pristup informacijama iz šire oblasti umetnosti. Istovremeno kineski umetnici duboko proučavaju svoje nacionalne kulture i nalaze inspiraciju iz remek dela tradicionalne kineske umetnosti. Balansirajući između globalizacije i lokalizacije jedinstvena kineska umetnost daje svoj doprinos kulturnoj raznolikosti savremene umetnosti sveta. Ovde je prikazan kraći izbor radova savremenih kineskih umetnika 2002. godine.

Bob Marli

Bob Marli

Robert Nesta Marli (engl. Robert Nesta Marley; 6. februar 1945. - 11. maj 1981), poznatiji kao Bob Marli, je bio jamajčanski pevač, tekstopisac i gitarista. Najpoznatiji je izvođač rege muzike, i čuven je po polularizaciji ovog muzičkog žanra van granica Jamajke.

U velikom gradu Bob je bio više izložen muzici koju je voleo, kao što su Fats Domino i Rej Čarls. Dosta vremena provodi sa svojim drugom Nevilom Livingstonom, zvanim Bani, sa kojim odlazi i na časove muzike kod poznatog jamajčanskog pevača Džoa Higsa. Tu upoznaju i Pitera Mekintoša. U to vreme je počela ekspanzija jamajčanske muzike kroz Ska scenu. Kada je napunio 16 godina Bob počinje da radi na ostvarenju svog sna da postane muzičar. Muzika je mnogim mladima na Jamajci bila beg iz siromaštva. Jedan od takvih klinaca bio je i Džimi Klif, koji je sa 14 godina već snimio par hitova. Džimi je upoznao Boba sa Leslijem Kongom, lokalnim muzičkim producentom i nakon što je prošao audiciju, Bob snima svoj prvi singl "Džadž not". Nažalost, ni "Džadž not", ni singl iz 1962. "Uan mor kap of kofi" nisu postigli uspeh kod publike, tako da Bob ubrzo napušta Konga, nakon što je ovaj odbio da ga isplati.

Naredne godine Bob, Banij i još par prijatelja osnivaju grupu Vejlin Vejlers. Nakon lošeg početka i napuštanja nekih članova benda upoznaju Klemeta Doda, producenta muzičke kuće Kohkoun, za koga snimaju singl "Simer daun", koji dosta dobro prolazi na Jamajci. U Vejlin Vejlersima su tad bili Bob, Bani i Piter Toš, koji stiču lokalnu popularnost. Njihova publika sve više raste i oni snimaju još par pesama, kao što su "It hurts tu bi aloun" i "Rul d Roudi". Bob je uskoro preuzeo ulogu lidera, kao glavni pisac tekstova i muzike.

10. februara 1966, Bob se oženio svojom devojkom Ritom Anderson. Sledećeg dana Bob odlazi u SAD, da poseti svoju majku. Po njegovom povratku muzika Vejlin Vejlersa je evoluirala u Rok Stedi. To dovodi do sukoba sa njihovom diskografskom kućom, koja je htela Ska bend. Zato Napuštaju Kohkoun i osnivaju svoju diskografsku kuću Vejl n Soul. Takođe menjaju i ime iz Vejlin Vejlers u Vejlers. Ovo se podudarilo sa rođenjem bobovog prvog deteta Sedala. Za sopstvenu kuću izdaju par singlova, "Bend daun lou" i "Melou mud", pre nego što je propala. Ovo je dosta loše uticalo na bend i tek pošto su upoznali Lija Perija uspevaju da ponovo počnu sa radom. Uz njegovu pomoć snimaju pesme kao što su "Dapi konkverer", "Soul rebel", "400 godina" i "Smol eks". 1970. bendu se priključuju Aston i Čarlton Beret. Bend napušta Peri, a ne želeći da prihvati njegovo preveliko mešanje u njihov rad, i osniva drugu, uspešniju izdavačku kuću Taf Gong, po bobovom nadimku. Bob ubrzo odlazi sa Džonijem Nešom u London, gde snima "Rege on Brodvej" za CBS. I ostatak benda dolazi u London da potpomogne promociju singla,ali ubrzo ostaju bez para. Bob odlazi do Krisa Blekvela, vlasnika Ajlend rekordsa i uspeva da ga ubedi da potpišu ugovor za album, za koji je trebalo da dobiju predujam od 8.000 funti, dovoljno da se vrate kući. To je bio prvi put da jedan rege bend izda album, rege muzičari su do tada izdavali samo singlove i kompilacijske albume. Album se zvao "Ket a fajer" i postigao je priličan uspeh.

U proleće 1973. Vejlersi odlaze na turneju u Englesku, nakon koje ih napušta Bani, koga zamenjuje Džo Higs. Vejlersi odlaze na turneju u Ameriku gde je trebalo da nastupaju kao predgrupa bendu Slaj end d femili stoun, ali su posle samo par nastupa otpušteni jer su postali popularniji od benda koji je trebalo da najave. Takođe su uradili i par koncerata sa Brusom Springstinom, i snimili živi nastup za radio KSAN-FM.

1973. Vejlersi izdaju i drugi album "Burnin' ", sa klasicima kao što su I Shot The Sheriff ("Aj šot d šerif") i Get Up, Stand Up("Ged ap, stend ap"). Njihova popularnost je još više porasla kad je Erik Klepton obradio pesmu "Aj šot d šerif".

1975. objavljuju treći album "Neti Dred"(Natty Dread), sa pesmama No Woman, No Cry ("Nou, vumen, no kraj") i "Revolušn". Na drugoj strani Bani i Piter Toš napuštaju bend zbog solo karijere, zbog čega bend ponovo menja ime u Bob Marli end d Vejlers. Rupu koja je nastala odlaskom dva člana popunjava trio pratećih vokala Aj-Tris (Rita Marli, Džudi Mouvats i Marsija Gritits). Tog leta bend započinje i evropsku turneju. Ovi koncerti su snimani i iskorisceni za "Lajv!" album, na kome se našla i nezaboravna živa verzija pesme "Nou, vumen, no kraj", koja postaje svetski hit. Originalni Vejlersi su poslednji put svirali zajedno na koncertu Stivija Vondera u jamajčanskom institutu za slepe.

1976. objavljen je album "Rastaman vibrejšn", koji postiže veliku popularnost. Časopis Rouling stoun ih proglašava bendom godine. Na ovom albumu se nalazi i moćna pesma "Vor" (rat), pisana po rečima iz govora cara Haila Selasija. 3. decembra 1976. naoružani ljudi upadaju marlijev dom i pucaju u Boba, Ritu i par prijatelja. Na sreću, niko nije poginuo. Dva dana kasnije grupa je održala nezaboravan nastup na Smajl Jamajka koncertu, nakon čega odlaze na turneju u Englesku gde snimaju album 'Egzidas".
Mauzolej Boba Marlija
Ulaz u Mauzolej Boba Marlija

U to vreme Marli dobija prsten Lava judejskog, koji je ranije nosio car Haile Selasije I, što je veliko priznanje za njegov rad. Dalja sudbina ovog prstena je misterija, jer je nestao nakon bobove smrti. Za vreme ove turneje Bob je, igrajući fudbal, povredio palac na nozi, povreda se brzo proširila i u maju je obavešten da ima rak. Rak je bilo moguće odstraniti samo amputacijom, što je Bob odbio, jer se bi to bilo u suprotnosti sa rastafarijanskom verom. Turneja je, naravno otkazana, ali ga bolest nije sprečila da i dalje snima. Tako je 1978. objavljen album "Kaja", nešto mekšeg zvuka u odnosu na ranije albume. Bob je optužen da se prodao jer su većina pesama pohvale marihuani ili ljubavne pesme.

1978. Bob se vraća na Jamajku da svira na Uan lav pis koncertu, gde je nagovorio predsednika i lidera opozicije da se popnu na binu i rukuju se. 15. juna dobija medalju za mir u Trećem svetu, od Ujedinjenih Nacija. Tada je i prvi put posetio Afriku, boraveći u Keniji i Etiopiji. 1980. će prvi put svirati u Africi, na koncertu u Gabonu. Vlada Zimbabvea pozvala ga je da svira na proslavi Dana nezavisnosti, zašta je Bob kasnije izjavio da je to bila najveća počast u njegovom životu.


Bend je i dalje nastavio neumorno da snima, što je rezultiralo albumima "Babilon baj bas" (živi album), "Survajval" (1978.) i "Aprajzing" (1980.). Bend je krenuo na turneju u Ameriku, sa Stivijem Vonderom, ali je nakon nastupa u Bostonu Bobu je pozlilo i jedva je izdržao koncert u Njujorku. Sledećeg jutra, 21. septembra, srušio se dok je džogirao u parku i odveden je u bolnicu, gde su mu pronašli tumor na mozgu i prognozirali mu još mesec dana života. Iako je Rita zahtevala da se turneja prekine, Bob je odlučio da nastavi. Međutim, nakon koncerta U Pitsburgu, bilo mu je toliko loše da je morao da odustane. Prebačen je u bolnicu u Majamiju, gde se 4. novembra krstio u Etiopskoj Pravoslavnoj Crkvi, kao Berhane Selasije (Bob je ranije pripadao frakciji 12 Plemena Izraela).

U poslednjem pokušaju da spase život podvrgao se eksperimentalnom lečenju u Nemačkoj, gde je proslavio i svoj poslednji, 36. rođendan. Pošto lečenje nije uspelo, želeo je makar da umre na Jamajci, ali je stigao samo do Majamija, gde je umro 11. maja 1981. Ceo svet ga je oplakivao i na hiljade ljudi je prisustvovalo njegovoj sahrani 21. maja. Grob Boba Marlija nalazi se u rodnom selu Devet Milja (engl. Nine Miles). Posthumno je odlikovan i jamajčanskim Ordenom časti.

Januara, 2005, javljeno je da Rita Marli planira da ekshumira posmrtne ostatke svog muža i da ih sahrani u Šašmanu (Shashamane), Etiopija. U najavi ove odluke, Rita Marli je rekla: "Ceo Bobov život se vrteo oko Afrike, a ne oko Jamajke". Dosta je otpora ovom predlogu na Jamajci. Rođendanske proslave onoga šta bi bio njegov 60. rođendan, da je još živ su 6. februara održane u Šašmanu po prvi put, umesto kao do tada na Jamajci.

Rembrandt Harmenszoon van Rijn

Rembrant

Rembrant Harmenson van Rijn (hol. Rembrandt Harmenszoon van Rijn, 15. juli 1606. Lajden - 4. oktobar 1669. Amsterdam) bio je najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika u tradiciji umetnosti zapadne Evrope 17. veka. Ovo doba je poznato kao Zlatno doba Holandije. Psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja koje je rado slikao ostale su do danas jedinstvene i neponovljive.
Rembrant, autoportret

Rembrant je rođen u Lajdenu 1606. godine i slikarstvo je učio od čuvenog Jakoba van Svanenburga. Sa 17 godina odlazi u Amsterdam gde slika zajedno sa prijateljem i tada poznatim slikarom Lastmanom, a zatim se vraća u rodni Lajden i otvara atelje gde je slikao i podučavao svog učenika Gerita Doua. 1632. ponovo se vratio u Amsterdam gde se 1634. oženio Saskijom van Ujlenburg. 1649. nakon njene smrti, Hendrijke Štofels je preuzela njegovo domaćinstvo i rodila mu sina 1654. godine.

Rembrant je bio pre svega uspešan portretista, uradivši i dosta autoportreta. Ipak, pretpostavlja se da je sam Rembrant sebe smatrao pre svega istorijskim slikarom, što se vidi po kolekciji istorijskih slika i slika religiozne tematike.

Poznata dela [uredi]
Rembrantova kuća u Amsterdamu
Noćna straža
Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa
Jevrejska nevesta
Ana i Tobija
Žena uhvaćena u preljubi      
Belsazarova gozba
Bludni sin u krčmi
Povratak bludnog sina 
Zavera Klaudija Civilisa     
Avram i Isak
Skidanje sa krsta
Artemizija
Danaja
36 autoportreta

Artemizija Đentileski

Artemizija Đentileski

Artemizija Đentileski (ital. Artemisia Gentileschi) je bila italijanska slikarka, rođena 1593. godine u Rimu, umrla 1653.
Marija Magdalena -
delo slikarke Artemizije Đentileski

U svet slikarstva i umetnosti ušla je zahvaljujući svom ocu - slikaru Oraciju Đentileskiju, koji je podsticao njen talent, učio je da posmatra i primećuje svet oko sebe, meša boje i mašta.

U sedamnaestoj godini napastvovao ju je njen učitelj, a očev prijatelj slikar Agostino Tasi, i od tada kreće njena borba sa prezirom i osudom okoline. Udajom za Pjetra Stjatezija seli se u Firencu gde upoznaje znamenite ljude toga doba Vojvodu Kozima de Mediči, Mikelađela Buonarotija Mlađeg, Galileo Galileja i dr. Sliku « Julija odseca glavu Holofernu » poklanja Kozimu de Mediči za Palatu Piti. On postaje njen zaštitnik i poručilac novih slika. Mikelanđelo B. Mlađi je angažuje da nacrta veliko platno s nagom ženom - Inklinacijom, kao deo svoda u memorijalnoj galeriji posvećenoj njegovom pradedi.

Prva je žena koja je primljena u Akademiju likovnih umetnosti. Bilo je to na dan sv. Luke (zaštitnika umetnika i zanatlija) 1915. godine u Firenci. Njen suprug Stjatezi primljen je u Akademiju nekoliko godina posle nje.
Suzana i starci (1610)

Na poziv Čezara Đentilea odlazi sa kćerkom u Đenovu. Živi u domu porodice Đentile crta njihove portrete, te istorijske ličnosti: Mariju Magdalenu, Kleopatru, Lukreciju... Subina je kasnije odvodi u Veneciju, pa ponovo u Rim, a zatim u Napulj. Ljubav prema slikarstvu pokušala je preneti na kćerku, ali je nju izgleda više interesovala udaja i bračni život.

Živeći u svim tim veličanstvenim gradovima Italije videla je najslavnije građevine, skulpture i slike, šta joj je otvorilo nove vidike i dalo dodatne motive.

Bila je jedna od retkih žena koja je imala dovoljno snažnu individualnost da se izdigne iznad konvencija svoga doba, uporno tražeći ljubav, opraštanje i punoću življenja kroz umetnost.

Umrla je 1653. godine u Napulju. (Ras)

The doors

The doors
Grupu The Doors, jednu od najutjecajnijih i najkontroverznijih rock grupa 60-ih, osnovali su 1965. u Los Angelesu dva studenta, Jim Morrison (vokal) i Ray Manzarek (klavijature), a kasnije su im se pridružili bubnjar John Densmore i gitarist Robby Krieger. Grupi se nikada nije priključio basist, tako da su njihovim zvukom dominirale Manzarekove električne klavijature te karakterističan Morrisonov dubok glas. Muzika The Doorsa se u početku temeljila na rocku i bluesu, iako je tekstopisac Ray Manzarek bio iskusan jazz-rocker što je uvelike pridonijelo osobitosti zvuka benda. Grupa je potpisala ugovor s Elektra Recordsom 1966. i izdala prvi album, "The Doors", koji je uključivao i veliki hit "Light My Fire", izdan 1967. Pjesma se odmah plasirala na sam vrh top-lista i postala njihov najveći hit, a kasnije je doživjela i velik broj obrada. Kao i "Light My Fire", cijeli debi album je postao ogroman hit i (p)ostao jedna od najuzbudljivijih ploča psihodelične ere. Miješajući blues s klasikom, istočnim zvukovima i popom, bend je stvorio jedinstven i prepoznatljiv zvuk. Svojim bogatim i hladnim glasom te jedinstvenim, sumornim poetskim vizijama, Morrison je istraživao dubine najmračnijih i najtajanstvenijih aspekata psihodeličnog iskustva. Godine 1967. izlazi i njihov drugi album "Strange Days", na kojem su dva velika hita: "People Are Strange" i "Love Me Two Times". Samo godinu dana kasnije izlazi album "Waiting For The Sun", s kojeg su također potekla dva velika hita: "The Unknown Solider" i njihov drugi američki broj jedan - "Hello I Love You". Po mnogima, veliko razočaranje grupe The Doors predstavljao je njihov album iz 1969. godine, "The Soft Parade", s kojeg je, kao jedini hit, potekla pjesma "Touch Me". Optužena za preveliku dozu rock undergrounda na albumu, grupa je uzvratila s posljednja dva velika albuma snimljena s Morrisonom, za koje su inspiraciju potražili u čistom bluesu. Početkom 1971. snimljen je album "L.A. Woman", ujedno i zadnji na kojem je pjevao Jim Morrison. Od samoga početka Morrison je predstavljao centar benda, pokazavši se kao vrlo nestabilna osoba tijekom svoje kratke karijere. 1969, Morrison je uhićen zbog skidanja na koncertu u Miamiju, a taj je incident skoro uzrokovao raspad benda. Grupu The Doors cijelo je vrijeme pratio niz skandala koji su se javljali kao posljedica buntovničkog ponašanja članova i ništa manje buntovničke glazbe. Njihova je glazba oduvijek bila pokušaj odupiranja postojećim pravilima, zbog čega ju je vrlo dobro prihvaćala mlada generacija. Morrisonova skidanja na pozornici, kao i optužbe za bogohuljenje, razlozi su zbog kojih je postao neka vrsta heroja svoje generacije, ali i zbog kojih je često bio optuživan i zatvaran. Sredinom 1970. godine Morrison se povlači u Pariz s namjerom da piše pjesme, a godinu dana nakon toga umire, navodno od srčanog udara. Dosta vremena nakon njegove smrti smatralo se da je Morrison, zapravo, izrežirao svoju smrt kako bi izbjegao odlazak u zatvor u Americi. Jim Morrison je uskoro postao kultna ličnost te je i nakon smrti privlačio veliku paznju medija. Albumi grupe The Doors i dalje se prodaju tijekom 80-ih, ali popularnost veću čak i od one za života Morrisona postižu 1991. godine, kada je Oliver Stone snimio film "The Doors", s Val Kilmerom u glavnoj ulozi. Čak i danas, više od 30 godina nakon Morrisonove smrti, grupa The Doors i dalje prodaje zapanjujuće velik broj materijala i smatra se jednom od najvećih legendi rock muzike.

A perfect circle

A perfect circle (cesto zvani APC) bese alternativni rock band, formiran od strane gitariste Billy Howerdel-a. Howerdel je radio kao studijski gitarista za bendove kao sto su Nine Inch Nails, The Smashing Pumpkins, Fishbone, Guns’n’Roses i Tool. Tokom snimanja albuma grupe Tool AEnima, pustio je svoje demo snimke pevacu Tool-a, Maynard James Keenan-u, koji, iako je Howerdel isprva hteo zenksi vokal, se ponudio da mu bude pevac, ako Howedel ikada osnuje bend.

ISTORIJA

Mer De Noms era 1999-2000

Bend je poceo da vezba u sastavu: bubanj – Josh Freese (The Vandals), bubanj – Tim Alexander (Primus i Laundry), gitarista Troy Van Leeuwen (Failure) o basista, violinista Paz Lenchantin (kasnije Zwan), i to muziku koju je Howerdel komponovao.Zavrsavaju njihov debi album Mer de Noms (francuski “Sea of Names”). U ovo vreme je Tool bio u pregovorima sa njihovom izdavackom kucom, sto je dalo Keenan-u vremena da kompletira svoj rad.

Thirteenth Step i eMOTIVe era

Izmedju Lenchantin-ovog napustanja benda i odlaska u Zwan Billy Corgan-a, i postanka Van Leeuwen-a novog gitariste Queens of the Stone Age, bendu je trebao novi basista i gitarista za performance. Ta mesta su zauzeli ex basista Marilyn Manson-a, Jeordie White (ranije poznat kao Twiggy Ramirez) i ex Smashing Pumpkins gitarista James Iha.

Bend je izdao drugi album, Thirteenth Step, 16 septembra 2003. Treci album eMOTIVe je izdat 2 novembra 2004, i sadrzi obrade anti-rantih numera autora kao sto su John Lennon i Joni Mitchell. eMOTIVe je snimljen sa raznim proslim i tada trenutnim clanovima APC, ali uglavnom sa Keenan-om i Howerdel-om.

16 novembra 2004 bend je izdao DVD i CD set nazvan aMOTION. Set je sadrzao spotove za singlove, kao i neke ranije neizdate video zapise, zajedno sa b stranama i remiksima.

Hiatus 2003 sadasnjost

APC je trenutno na “pauzi”, uglavom zahvaljujuci Keenan-ovoj obavezi prema Tool-u. APC je iskusio svoj deo loseg perioda tokom snimanja, izdavanja i turneje Tool-a za njihov album Lateralus. Ovo cini bend ektremno dinamicnim u smislu njegovih clava. Tokom ovog perioda, ostali clanovi benda su trazili sebi projekte sto bi moglo da znaci da mogu biti zauzeti kada se APC reformira, sto je bio slucaj sa i Troy van Leeuwen-om i Paz Lenchantin-om.

Od maja 2006 Keenan je na turneji sa Tool-om, Howeredel planira solo album, a White je na turneji sa Nine Inch Nails-ima. Iha je trenutno na turenji sa Vanessa and the O’s u Evropi. 6 decembra, Freese je preuzeo poziciju bubnjara u Nine Inch Nails-ima, zamenivsi Alex Carapetis-a.

Freese nastavlja da radi sa The Vandals. Oni trenutno rade na novom studiskom albumu, koji bi trebalo da izadje leta/jeseni 2006. Takodje je predvidjeno da ucestvuje u ponovnom okupljanju DEVO.

Iha je pitan da ucestvuje u ponovnom okupljanju The Smashing Pumpkins-a, da bi line-up bio kompletan, ali se jos uvek nije izjasnio o svom pristanku.

Keenan je nedavno rekao u intervjuu za francuski magazin Rock Hard da on misli da ja zavrseno sa APC. Billy Howerdel je potvrdio ovo rekavsi da nema planova za novi album odnosnto turneju.


Diskografija:
Mer de Noms 1999
Thirteenth step 2003
eMOTIVe 2004

Paul Auster

Pol Oster (Paul Auster)

Bruklinska revija ludosti
Knjiga opsena
Levijatan
Meseceva palata
Njujorska trilogija
Otkrivanje samoce
Prorocka noc
Putovanja u skriptorijum



Pol Oster je autor knjiga G. Vertigo, Levijatan, Njujorska trilogija, U zemlji poslednjih stvari ... Napisao je i dve memoarske knjige, knjigu eseja Umetnost gladovanja kao i zbirku pesama Iscezavanja. Autor je scenarija za film Dim, koreditelj (sa Vejnom Vangom) filma Modri u licu i scenarista i reditelj filma Pandorina kutija. Njegove knjige prevedene su na dvadeset dva jezika. Zivi u Njujorku.

LITTLE MISS SUNSHINE

LITTLE MISS SUNSHINE, 2006.
(USA)

Where's Olive?

Žanr: Komedija
Trajanje: 101 min

Glavne uloge: Greg Kinnear ("Stuck on You", 2003.), Steve Carell ("The 40 Year Old Virgin", 2005.), Toni Collette ("Connie and Carla", 2004.), Paul Dano ("Fast Food Nation", 2006.), Abigail Breslin ("Signs", 2002.), Alan Arkin ("Firewall", 2006.)

Scenario: Michael Arndt
Režija: Jonathan Dayton ("The Cutting Edge" TV serija, 1983.), Valerie Faris ("The Cutting Edge" TV serija, 1983.)

Sinopsis:
Porodica Hoover se seli iz Albukerkija u Kaliforniju da bi ispunila snove sedmogodišnjoj Olivi (Abigail Breslin), običnoj devojčici sa velikim snovima. Na svom putu do tamo, članovi porodice se moraju suočiti sa slomljenim snovima, slomljenim srcima i pokvarenim VW busom. Dok putuju kroz bizarne predele, Hooverovi uče da veruju i podržavaju jedno drugo na životnom putu, bez obzira na izazov.

Official site

Trailer

Ocena publike: 8.3/10

Datum svetske premijere: 26. jul 2006.

Mano Chao

Manu Chao - 25 Jun 2007


Manu Chao je francuski pevac latino (rock, punk, narodne) muzike, spanskog je porekla, a rodjen je 21. juna 1961. godine u Parizu. Pravo ime mu je Hose-Manuel Tomas Artur Chao.

Otac mu je pisac Ramon Chao iz Vilalbe u Galiciji, a majka mu je baskijskog porekla. U Francusku su se preselili tokom dikrature Franiciska Franka, koja je trajalo do njegove smrti 1975. godine. Stoga je Manu Chaao svoje detinstvo proveo u Parizu.

Vec u svojoj mladosti, Manu Chao postaje priznat na pariskoj sceni alternativne rock muzike, a 1987. zajedno sa svojim bratom Antroinom i rodjakom Santiagom osniva grupu pod nazivom Mano Negra. Mano Negra, direktno prevedeno sa esperanta, znaci Crna Ruka. Grupa postize veliki uspeh u Francuskoj, a kasnije i na turneji u Juznoj Americi, sa hitom Mala Vida. Ovu pesmu su kasnije zajednoiyvodili Manu Chao i R.E.M.

Muzika grupe Mano Negra je bila kombinacija brojnih stilova: Punk rock-a pod uticajem grupe The Clash, zatim Reggae-a, Ska i Latino muzike sa duvackom sekcijom.

Ova grupa je svoj potencijal crpila sa tri kontinenta, bili su pioniri world muzike koja je uticala na muzicka desavanja u Evropi i Severnoj Americi, a kombinacija Africkih ritmova sa Latino i mediteranskom muzikom bila je jedinstvena u to vreme.

La Mano Negra ili Crna Ruka je bila anarhisticka organizacija u Spaniji. Spanska policija je verovala da je vecina spanskih anarhista ustvari deo te organizacije.

Naime postoji i fraza u spanskom jeziku koja kaze: Ovde je bila crna ruka. Ova frazu spanci koriste kada zele da kazu da je pocinjeno neko kriminalno delo koje je liseno moralnih vrednosti.

Grupa Mano Negra se raspada 1995.

Posle raspada grupe Mano Negra Manu Chao je otisao u Centralnu Ameirku, gde je naredne cetiri godine proveo putujuci po planinskim gudurama, naoruzan akusticnom gitarom i cetvorokanalnim magnetofonom.

Po povratku iz Juzne Amerike 1998. godine je usledio prvi solo projekat pod nazivom Clandestino, bio je to minimalisticki sastav koji su sacinjavali gitara, udaraljke i decji instrumenati.

Sa pesmom Welcome To Tijuana uspeo je da napravi pravu veselo-ironicnu himnu o dobro poznatom gradicu na Meksickoj granici sa SAD, gde caruju sverc, prostitucija i narkomanija (Welcome to Tijuana / Tequilla, sexo, marijuana...).

Sa naglaskom na teme kao sto su ilegalna imigracija i drzavna represija, albumom je provejavao ostar drustveno-politicki komentar uperen u pravcu kapitalisticke eksploatacije Treceg sveta. Na albumu Proxima Estacion: Esperanza izdatom 2001. godine, potencirajuci rege zvuk, Manu Chao izmedju ostalog ukljucuje i jedan recitativ na ruskom. Album je dobio nagradu londonskog Bi-Bi-Sija za najbolji album World muzike.

Manu Chao je multi lingvista i peva na francuskom, spanskom, arapskom, galiciskom, portugalskom, engleskom, a cesto koristi i kombinacije ovih jezika u pojedinim pesmama, ponekad cak sve u jednoj pesmi.

Kao i upotreba raznih jezika u tekstovima njegovih pesama, tako mu je i muzika inspirisana raznim zanrovima kao sto su rock, punk, francuska sansona, salsa, alzirski rai, ali najvise se osecaju reggae i ska.

Veci deo inspiracije u tekstovima i aranzmanima crpi iz svog detinstva i sazrevanja u delovima Pariza u kome zive uglavnom stranci, i sa putovanja Juznom Amerikom. Tekstovi su mu uglavnom o ljubavi, zivotu stranaca u getoima i vecinom su politicki levicarski orijentisani. Zbog toga Manu Chao ima mnogo obozavatelja medju levom strujom Evropskih zemalja, a izmedju ostalog i u pokretu protiv ujedinjene Evrope.

Manu Cao je nesumnjivo autenticna pojava na svetskoj muzickoj sceni. Usled svog mesanog porekla, a pre svega svojom muzikom, postao je jedan od najupecatljivijih reprezenata globalnog multikulturalnog drustva, i istovremeno jedan od najburnijih kriticara procesa ekonomske globalizacije. Njegova retorika se krece u pojednostavljenim okvirima romanticnih anarho tendencija, na tragu blage ideoloske paranoje: Ono sto moramo da uradimo jeste da kazemo `Ne` ovakvom svetu ciji dalji razvoj vodi u samounistenje. - jedan je od stihova njegove pesme.

Ipak, Manu Chao se, paralelno sa prodiranjem na trziste SAD, upleo u onu vrstu kontradikcije koja se javlja kod svih izvodjaca koji se bore protiv korporativnog kapitalizma - objavljivanjem albuma pod okriljem takvih multinacionalnih korporacija kakve su Virgin i EMI, donekle se izgubio socijalni sadrzaj njegove muzike, uz bojazan da izgubi svoj antiglobalisticki potencijal.

Depeche Mode

Depeche Mode (фр. Dépêche mode, најновије модне вести) је музичка група из енглеског града Бејзилдона (Basildon) основан 1980. године. Од настанка групе до данас стил им се постепено мењао, од поп диско звука новог таласа осамдесетих (new wave/new romantic), на прва 4 албума, до мрачног таласа (dark wave) и за њих карактеристичног звука који се сврстава у алтернативну музику. Међутим, електронски звук је део идентитета групе од настанка до данас, и многи их и даље сврставају у електронску музику. Тренутно су једна од најдуже активних група на музичкој сцени још од времена новог таласа и новог романтизма (new wave/new romantic).

Њихови спотови се релативно често приказују на МТВ-у. Процењује се да је до 2006. године ова група продала укупно око 72 милиона албума широм света. Њихова музика је оставила утицај на многе музичаре током година због новог приступа у компоновању, снимању и коришћењу семплова. Међутим, још увек се о њима често говори као о "групи из осамдесетих". Иако су имали огроман утицај на модерну електронску денс музику остали су група чија је одредница ипак - алтернатива.

Тренутно наступају као трио:
Мартин Гор (главни аутор песама, вокали, гитаре, клавијатуре)
Дејвид Гон (водећи вокал, од скора аутор, понекад свира)
Ендру Флечер (раније само клавијатуре, првенствено управља свим пројектима, други инструменти)

Ранији чланови:
Алан Вајлдер (продукција, клавијатуре, бубњеви, вокали, повремено аутор) од 1982. до 1995.
Винс Кларк (први аутор, клавијатуре), од 1980. до 1981.

Peter Paul Rubens

Peter Paul RubensFlamansko slikarstvo
Slikarstvo 16. i 17. veka

Ime i prezime: Peter Paul Rubens
Rođen: 28. juni 1577, Zigen - Vestfalija
Umro: 30. maj 1640, Antverpen - Flandrija
Pravac/tradicija: Barok
Značajna dela: Ciklus slika posvećenih Mariji Mediči • Adam i Eva • Otmica Leukipovih kćeri • Borba Amazonki • Tri gracije • Vojvoda od Lerme
Uticaji od: —
Uticao na: Antonijus van Dajk


Peter Paul Rubens (hol. Peter Paul Rubens) (Zigen, 28. jun 1577—Antverpen, 30. maj 1640), bio je flamanski slikar i diplomata španskog habzburškog kraljevstva.

Jedan je od najvećih majstora baroknog stila u slikarstvu koji je sjedinio najbolje tradicije severnog i italijanskog slikarstva. Stvorio je slike pune dramatike, čulnosti i sjaja boja. One obično prikazuju alegorije inspirisane mitološkom simbolikom. Živio je najviše u Antverpenu, ali je radio i u Francuskoj i Španiji.

Malo je umetnika u istoriji umetnosti bilo tako čuveno i uticajno u svoje vreme poput Rubensa.

Antoni Gaudi

Antoni Gaudi
Kasa Mila, Barselona
Gaudijevo nedovršeno remek delo, Sagrada Familija
Ulaz u Park Guelj, Barselona

Antoni Gaudi (Antoni Gaudí i Cornet) (25. jun 1852. – 10. jun 1926.) bio je katalonski arhitekta poznat po svom jedinstvenom stilu i izuzetno individualističkom dizajnu. Na engleskom i španskom, a često i na srpskom, zovu ga Antonio Gaudi.

Život

Gaudi je rođen u malom gradiću Reus, provincija Taragona, (Španija) 1852. godine. Oko njegovog mesta rođenja danas se nadmeću gradići Riudoms i Reus, iako većina njegovih biografa smatra da se rodio u Reusu. Roditelji su mu bili Fransesk Gaudi Sera i Antonija Kornet Bertran.

Gaudi je studirao arhitekturu na Višoj tehničkoj školi arhitekture (šp. La Escuela Técnica Superior de Arquitectura) u Barseloni od 1873. do 1877. Zbog nedostatka novca, uporedo sa studijama, radi kao tehnički crtač i ponekad kao dizajner namještaja. Pošto je te poslove odlično radio, za različite projekte ga primaju dvojica poznatih katalonskih arhitekata, Đuzep Fontsere i Đoan Martorelj.

U 26 godini diplomira, te za početak u profesiji radi kao dizajner interijera i dekorator. Jedna od vitrina koju je dizajnirao za poznato obdanište, Kasa Kornelja (katal. Casa Cornellà) u Barseloni, biva izabrana za Univerzalnu izložbu u Parizu, 1878. godine. Taj čin pravi zaokret u profesionalnom i privatnom životu mladog Gaudija. Eusebi Guelj, jedan od uvaženih poslodavaca tekstilne industrije u Kataloniji, bio je impresioniran elegancijom i modernim stilom te vitrine, te je postao Gaudijev glavni klijent i mecena, po kome će kasnije dobiti ime i Park Guelj.

U kasnijim godinama se posvetio isključivo izgradnji svog remek dela — katedrale Sagrada Familija.

Dana 7. juna 1926. godine, Antonija Gaudija je pregazio tramvaj. Zbog zapuštenog izgleda i praznih džepova taksisti su odbili da ga voze u bolnicu bojeći se da neće moći da im plati vožnju. Niko nije prepoznao poznatog barselonskog arhitektu, dok ga prijatelji nisu pronašli u bolnici za siromašne sledećeg dana. Kada su hteli da ga premeste u bolju bolnicu on je to odbio. Umro je dva dana kasnije, ožaljen od cele Barselone.

Najznačajniji radovi

Kasa Visens (1878—1880)
Palata Guelj (1885—1889)
Terezijanski koledž (1888—1890)
Kasa Kalvet (1899—1904)
Kasa Batljo (1905—1907)
Kasa Mila (Pedrera) (1905—1907)
Park Guelj (1900—1914)
Sagrada Familija (1884—1926)

Mnogi njegovi radovi se nalaze u centru Barselone. Osam ih je UNESKO proglasio za svetsku baštinu.

Endi Vorhol

Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika.

Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja wikipediastvarajući pop art.

Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“.

Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih.

Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama.

Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku.

Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje.

Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čin ifelacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama.

Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda.





Ako želite da saznate sve o Endiju Vorholu, dovoljno je da vidite spoljašnjost mojih slika i mojih filmova i mene, i to sam ja, nemam ničeg iza!

* * *

Slikam na ovaj način, jer želim da budem mašina. Šta god radio, radim kao mašina, jer tako hoću. Bilo bi odlično kad bi svi bili takvi.

* * *

Deni se seća da me je neki reporter pitao da li su na moje filmove uticale tridesete ili četrdesete. "Ne, rekao sam mu, desete. Naročito Tomas Edison".

* * *

Volim Los Anđeles. Volim Holivud. Oni su tako lepi. Svaki je plastičan, a ja volim plastičnost. Hoću i sam da budem plastičan.

* * *

Pop je omogućio ljudima da shvate da su baš oni ono što se dešava. Više nisu morali da pročitaju knjigu da bi bili deo kulture, bilo je dovoljno da je kupe.

* * *

Naši su klinci isti kao i Volt Diznijevi, samo što su naši moderni pa se drogiraju i imaju aktivan seksualni život.

* * *

Ljudi uvek više vole da izbegnu novu stvarnost, radije prihvataju staru stvarnost sa novim detaljima.





"Volim Ameriku i za to imam nekoliko povoda. Moje su
slike simbolične izjave o blještavim bezličnim proizvodima
i upadljivim objektima na kojima je Amerika danas sazdana.
Oni su projekcija svega što se može kupiti ili prodati:
praktični, ali prolazni simboli koji nas tjeraju naprijed."
Andy Warhol

Momo Kapor

Momčilo Kapor, poznat kao Momo Kapor, je slikar, književnik i novinar.

Biografija [uredi]

Rođen je u Sarajevu 1937. godine. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Objavio je veliko broj naslova, veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova. Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.

Živi i radi u Beogradu. Književni fenomen Mome Kapora prisutan je u našoj književnosti više od dve decenije. Jedan od najčitanijih naših pisaca, neobičan neposrednošću i lakoćom osvaja pažnju čitalačke publike, pišući na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista. Kaporovo umeće fascinacije zasniva se na različitim znanjima i istančanim darovima opažanja i rasčlanjivanja stvarnosti i oblika života, njegovih pojavnih formi i dubina. Svedočeći uvek iz vremena, Kapor našem vremenu dodaje njegovu zaboravljenu korensku povezanost koja u formama svakodnevnih gestova, pamćenja i likova oblikuje njegove junake i obeležava njihovu sudbinu. Kaporova pristrasnost kao pisca, od one je pristrasnosti koja je na strani čitaoca, na strani onih oblika oslobađanja od predrasuda koje bi da nas odvezu od emocija i čistote neposrednosti i bliskosti malih stvari i topline mitologije preživljavanja. Kaporov sentimentalizam i elegantna ironičnost su oblik odbrane od nerasudnih snaga sveta zla i života...

Tool

POČETAK

Da bi mogao što bolje da vam približim veličinu ovog benda moram da krenem od samog početka.To jest početka života njegovih članova.


Mejnard DŽejms Kinan(Maynard James Keenan)vokali

Mejnard je rođen u baptističkoj porodici u Raveni,Ohajo(Ravenna,Ohio) 17-og aprila 1964. godine pod imenom James Herbert Keenan.Tamo je odrastao sa svojim roditeljima i starijom sestrom.Pohađao je osnovnu i srednju školu u svom rodnom gradu(Brown junior high and Ravenna high school) dok se nije preselio u Mičigen(Michigan).Tamo je prešao u lokalnu srednju školu gde je i diplomirao.Živeo je u Ohaju,Mičigenu,Nju Džerziju,Nju Jorku,Oklahomi,Kanzasu i Teksasu do se nije prijavio u vojsku 1982. godine.Bio je član vojnpripremne akademije ,,West point’’ 1984. godine.Tamo je se bavio raznim stvarima,bio je član rvačkog tima,kros kantrija i ,,glee club’’-a.Na kraju je napustio vojsku i upisao umetničku akademiju.Ranije je bio na umetničkoj akademiji u Mičigenu gde se sprijatelji sa čuveno glumicom Gillian Anderson(agent Skali u seriji,,Dosije X’’).Za njegovu umetnost se pričalo da je prilično abstraktna.Posle napuštanja vojske da bi se bavio umetnošću dobija posao da redizajnira prodavnice za kućne ljubimce.Njegovo prvo pojavljivanje na muzičkoj sceni je bilo u pesmi ,,Three little pigs’’ od grupe Green Jello,gde je pevao prateće vokale.Bio je i u grupama TexAns i C.A.D.(Children of the anachornistic dynasty).

Adam DŽouns(Adam Jones)gitara

Adam je rođen 15-og januara 1965. godine pod imenom Adam Thomas Jones u Ilinoisu(Illinois).Kad dečak je svirao violinu u osnovnoj školi i početkom srednje škole,kada je počeo da svira kontra bas u školskom orkestru.Pored toga što je svirao kontra bas u orkestru,svirao je i bas gitaru u bendu koji se zvao Electric Sheep,sa legendarnim gitaristom iz Rage against the machine Tom Morelom(Tom Morello).Iako nikada nisu uzimali časove gitare učili su od jedan drugog.Dobio je stipendiju za muzičku akademiju,ali je odbio i odlučio se za umetničku akademiju.Upisao je holivusku akademiju za šminku.Tamo je počeo da se bavi skulpturisanjem i specijalnim efektima,kao i tehniku za snimanje kamerom,koje će kasnije primeniti u muzičkim spotovima Tool-a.Pošto je diplomirao otiša je da radi za Rick Lazzarini-jevu radionicu specijalnih efekata.Tamo je proveo dve godine i radi je na par reklama i scenskih rekvizita koji su kasnije upotrebljeni u većim filmovima i serijama.Pošto je napustio ovu radionicu otišao je da radi za Stena Vinstona(Stan Winston) gde je radio na čuvenom holivudskom hitu ,,Predator 2’’,dizajnirao je jedinstvenu lobanju za unutrašnjost svemirskog broda.Radio je šminku i dizajn setova u kultnim filmovima ,,Park iz doba jure’’ i ,,Terminator 2’’.

Pol d’ amor(Paul d’Amour)bas gitara

O Polu se malo zna zato što je bio kratko u bendu.Rodio se 12-og maja 1967. godine pod imenom Paul M. D’Amour.Živeo je u Vašingtonu(Washington) i svirao je gitaru od malena.Preselio se u Los Anđeles zbog filmske industrije.Nije dugo svirao i zbog toga je mislio da neće još dugo svirati.Svirao je u bendu Replicants.Upoznao je Adama i tako počeo da svira u Tool-u.Kratko se zadržao zato što se nije slagao sa muzičkim prelazom iz jakih,snažnih rifova na malo blaže i zato što je hteo više da eksperimentiše sa muzikom.Posle je osnovao bend Lusk,koji je izbacio jedan album.

Deni Keri(Danny Carey)bubnjevi,perkusije

Deni je rođen 10-og maja 1961. godine pod imenom Daniel Edwin Carey.Odrastao je u klasičnoj porodici u Paolu,Kanzas(Paola.Kansas).Otac mu je bio medžer velike osiguravajuće kompanije,a majka je bila učiteljica.Deni ima dva brata,jednog mlađeg i jednog starijeg.Počeo je da uči da svira bubnjeve kad je imao deset godina u školskom orkestru,i opet kada je dobio svoj prvi set bubnjeva u trinaestoj godini.Dobio je stipendiju dok je još bio u srednjoj školi od muzičke akademije u Kanzasu.Tamo je studirao tri godine,pre nego što je napustio akademiju da bi više svirao bubnjeve.Nudili su mu i košarkašku stipendiju,ali je odbio znajući da nije dovoljno dobar za profesionace.Moga je da uzme diplomu na muzičkoj akademiji da je još malo izdržao,ali je hteo samo da svira i da ekpserimentiše.1986. godine Deni se preselio u Los Anđeles i počeo da svira na električnim bubnjevima,da bi se kasnije vratio običnim.Svirao je u bendovima Pygmy love cirus i Carole king,a povremeno kao zamena za bend Green Jello.Pored ovih bendova jako je vole da svira sa džez umetnicima i postao je poznat kao izuzetan džez bubnjar.

Džastin Kancelor(Justin Chancellor)

Džastin je rođen 19-og novembra 1971. godine pod imenom Justin Gunnar Walte Chancellor.Ni o Džastinu se ne zna mnogo toga,osim da je svirao u bendu Peach,koji je išao na turneju sa Tool-om.Pvo je odbio poziv da zameni basistu Pola,zato što je trebao da osnuje novi bend sa svojim prijateljem sa kojim je svirao od četrnaeste godine.Ali je na kraju odlučio da ne može da propusti tu priliku i otišao na audiciju,da bi posle bio primljen u bend.


Uzdizanje Tool-a

Cela priča je nastala možda pomalo ,,slučajno’’,ali većina voli to da zove sudbinom.Mjenard se upoznao sa Adamom preko zajedničkog prijatelja i pustio mu demo snimak koji je naprevio.Adam je bio oduševljen Mejnardovim glasom i hteo je da osnuju bend zajedno.Deni je upoznao Adama preko Tom Morela,a Mejnard je živeo u stanu ispod Denija.On im je davao da sviraju u njegovom stanu,zato što je imao svu opremu.Bilo mu je žao kad je video da se većina muzičara,koje su Mejnard i Adam zvali da sviraju sa njima,nije pojavljivalo,pa je uvek ih je popunjavao.Pol je upoznao Adama i zato što je bio besan većinu vremena sviranje u Tool-u je bilo kao stvoreno za njega.I tako je sve počelo.Posle samo par svirki prišli su im ljudi iz muzičke industrije i posle samo tri meseca već su potpisali ugovor za snimanje ploče.U martu 1992. godine izdali su svoju prvu ploču Opiate .Ploča je opisana kao ,,najžešći zvuk’’ i ,,opasan hevi metal’’.Po prvi put izbacuju muzički spot za pesmu Hush, i to je bilo jedino pojavljivanje članova benda u spotovima.U spotu se pojavljuju svi goli sa etiketama parental advisory preko svojih genitalija i selotejpom preko usta.Hteli su da pokažu koliko se ne slažu sa cenzurisanjem i koliko misle da je to glupo.Uvek su smatrali da cenzura može samo da osakati pravu umetnost,a ne da je približi što većoj masi ljudi.Odmah nakon toga su počeli da idu na turneje sa bendovima kao što su Fishbone,Rollins band,Skitzo i Rage against the machine.Novinari i kritičari ih ocenjuju kao ,,zvezde u usponu’’ i pišu da su imali ,,snažan početak’’.
Sledeće godine bend izbacuje svoj prvi album pod nazivom Undertow.Malo se razlikovao od prethodne ploče i činio se od pesama koje bend nije hteo da stavi na prethodno izdanje,zato što su tada hteli tvrđi zvuk.Bend je opet krenuo na turneju,sa izuzetkom jednog koncerta,kada su saznali da treba da sviraju na zemljištu koje je bilo u vlasništvu Sajentološke crkve.To nije odgovaralo etici benda koji je verovao da ,,nijedan čovek ne treba da prati sistem verovanja koji podrazumeva njegovo razvijanje kao ljudskog bića’’.Koncert se održao tako što je Mejnard bečao kao ovca publici,skoro svo vreme.Uspešno su svirali na koncertima i u okviru putujućeg šoua Lollapalooza su postali glavna atrakcija.To se desilo zahvaljujući njihovom tadašnjem menadžeru i ko-osnivaču Lulapaluze Tedom Gardnerom.Pored dosta cenzurisanja i ne puštanja njihovih spotova uspeju da postanu izuzetno popularni.Njihov singl Sober postaje hit i osvajaju nagradu za najbolji video novih umetnika.Pošto su objavili drugi singl Prison sex opet postaju meta cenzora i izazivaju kontroverze.Spot je režirao Adam i predstavljao je dečije zlostavljanje na nerealni način.Iako su mnogi novinari hvalili spot i govorili da su stihovi metaforički,bend je morao da se pojavi na saslušanju i spot je skinut sa programske šeme MTV-ja.Ipak to ih nije uopšte usporilo.U septembru 1995. godine ulaze ponovo u studio i počinju snimanje novog albuma.Basista Pol je napustio bend i umesto njega je došao Džastin.Snimaju jedan od najboljih albuma ikada pod nazivom Aenima.Skoro svaka pesma sa tog albuma je postala hit singl.Zanimljiva je priča o stvaranju pesme Hooker with a penis,naime jedan klinac je prišao Mejnardu i rekao mu da se prodao za pare i da je Tool postao komercijalan.Kao odgovor na to Mejnard pravi pesmu u kojoj kaže ,,sve što znaš o meni je ono što sam ti prodao,ja sam se prodao pre nego što si čuo moje ime,prodao sam dušu da bi snimio ploču i ti si je kupio’’.
Izlaskom albuma je normalno usledila nova turneja,koja je bila jako uspešna.Album dobija nagradu gremi i biva proglašen za njabolji album u godini od mnoštvo muzičkih magazina.
Nalze se pred još jednom tužbom do strane bivše diskografske kuće sa kojom su sarađivali prethodnih godina,ali se sve rešava van suda i ne utiče mnogo na uspeh Tool-a.Mejnard u to vreme osniva drugi bend pod nazivo A perfect circle,sa tehničarem Tool-a,Bilijem Hoverdelom(Billy Howerdel).Kreću priče o eventualnomraspadu benda,ali se sve stišava kada se pojavljuje Lateralus u januaru 2001. godine.Članovi Tool-a su morali da izbace album pod lažnim nazivom i sa lažnim pesmama pre toga,da bi se spasili od besplatnog skidanja pesama preko interneta.Što im je pošlo za rukom.Tokom prve nedelje objavljivanja album postiže prvo mesto na bilbordovoj listi.Dobijaju još jedan gremi i sada kreću na mnogo ozbiljniju turneju sa scenskim nastupima koji će postati njihov zaštitni znak.



Jedan i jedini TOOL

Pošto su ostvarili zapažen uspeh kreću sa mnogo ozbiljnijim nastupima.Kad ih jednom vidite i čujete uživo imate osećaj da ste postigli nešto značajno u vašem životu i sigurno nećete propustiti priliku da ih opet gledate,ako vam se ukaže prilika.Sve spotove koje je Tool izbacio radio je Adam,njihovi spotovi nikada nisu bili uobičajeni.Uvek su odskakali i po tehnologiji i po priči samog spota,a trajali su po desetak minuta.Tako da je retko koja stanica htela da ih emituje,osim ako ih ne skrate,pri čemu ceo koncept gubi smisao.Sva sreća postoji internet koji vam omogućava da ih vidite u potpunosti.Na svojim nastupima oni su imali potpunu slobodu i koristili su je koliko su mogli.Mejnard nikada nije bio konvencionalan pevač.Uvek se ponašao ,,drukčije’’.Pojavljivao se na nastupima ofarban u crno i plavo,samo u donjem vešu,sa kaubojskim šeširom i brusom,sa dugom kosom ili potpuno ćelav.Sve te stvari je radio da bi malo pojačao scenski nastup,koje su posle preuzeli drugi umetnici.Adam se skoro nikada ne skače po sceni,već samo mirno stoji i tako svira gitaru da prosto ne verujete da je tu samo jedna gitara.Deni sa svojom visinom od dva i ,,kusur’’ metra i setom bubnjeva od jedno tridesetak komada samo doprinosi celoj atmosferi sa svojim neverovatnim sviranjem.Tu je poslednji član Džastin koji nikako nije na poslednjem mestu što se tiče sviranja i nastupa,on tako svira bas gitaru kako se nečuje skoro nigde.Kao što sam spomenuo vizuelni efekti su takođe jedan od zaštitnih znakova Tool-a.Iza njih se uvek nalazi barem desetak ekrana sa specijalnim efektima koje je radio Adam,pregršt lasera i naravno ogromno platno sa slikama sa albuma,koje postaje vidljivo tek sredinom koncerta.Sve ove stvari su pored muzike koju stvaraju proslavile Tool i utanačile njihovu poziciju u svetu muzike.
Posle petnaest godina postojanja Tool dobija kultni status i dobija najvernije fanove širom planete.Izbacuju još jedan,i za sada,poslednji album 10,000 days.Album ostvaruje rekordnu prodaju u prvoj nedelji izlaska na tržište.Nije baš najbolje prošao kod kritičara,ali fanovi nisu ni marili za to. Kreće se opet na novu turneju,do sada najdužu, i Tool se posle par godina tišine opet vraća na svetsku scenu i utemeljuje svoju poziciju kao najveći alternativni bend na planeti ili čak samo najveći bend ikada.

Petar Lubarda

Petar Lubarda

Petar LUBARDA, Noć u Crnoj Gori
1951, ulje na platnu, 80,5 x 99,7 cm
Po slikarskom dijelu i uticaju koji je izvršio na razvoj poslijeratnog slikarstva u prethodnoj Jugoslaviji Petar Lubarda (Cetinje, 27.7.1907 - Beograd, 13.2.1974) je umjetnik izuzetne veličine i značaja. Slikarske studije započeo je u Beogradu 1925. na Umjetničkoj školi, da bi već 1926. otišao u Pariz gdje je samostalno studirao slikarstvo po pariskim muzejima i galerijama i povremeno učestvovao na grupnim izložbama. Godine 1929. u Rimu je otvorena prva njegova samostalna izložba. Učestvuje 1937. godine na međunarodnoj izložbi u Parizu, na kojoj dobija Grand Prix, a 1940., na internacionalnoj izložbi u Hagu, dobija prvu nagradu. Ratne godine je proveo u koncentracionim logorima. Učestvovao je u organizaciji i formiranju prve Umjetničke škole u Crnoj Gori, na kojoj je bio jedan od njenih prvih predavača. Godine 1951. otvara istorijsku izložbu u Beogradu, koja je značila radikalan modernistički raskid sa soc-realističkim stilom u umjetnosti u bivšoj Jugoslaviji. Poslije uspjeha izložbe u Beogradu, otvara dvije samostalne izložbe u Parizu. Dobitnik je više internacionalnih nagrada: Internacionalna otkupna nagrada na II bijanalu u Sao Paolu 1953., prva nagrada na Bijanalu u Tokiju 1955, Nacionalna nagrada Guganhajm 1956, Herdevora nagrada u Beču 1973. godine. Na studijskim usavršavanjima boravio je u Indiji, Francuskoj, Španiji, Italiji, Njemačkoj, Sovjetskom Savezu, Brazilu, Engleskoj, Belgiji, Siriji i Libanu.

Michelangelo di Lodovico Buonarroti Simoni

Michelangelo di Lodovico Buonarroti Simoni, renesansni slikar, arhitekt i pjesnik.Rođen 1475. u mjestu Kapreze u Toskani, koju napušta još u djetinjstvu. Odrastao je u Firenci, gdje je veliki utjecaj za njegovo potvrđivanje kao umjetnika imao atelje braće Ghirlandaio. Michelangelo je, pored Leonarda da Vincija, jedan od najinspirativnijih umjetnika talijanske kasne renesanse, kao i svijeta umjetnosti općenito, s uzorom u svom prethodniku Donatellu.Michelangelo je bio sin osiromašenog firentinskog plemića. Pošto je završio šegrtovanje u ateljeu slikara Girlandama, stupio je u školu Lorenca de Medicija kojom je rukovodio Bertoldo, gdje je stvarao djela kojima se pokušao nadmetati s antičkim ostvarenjima. Njega opisuju kao genija božanskog nadahnuća, nadljudske moći, koja je podarena samo malom broju rijetkih pojedinaca i koja djeluje preko njihove osobe. U trinaestoj godini započinje umjetnički put na kojem će slijediti jedino neograničenu snagu vlastitoga duha.

Salvador Dali

Salvador Felipe Hasinto Dali (katal. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; 11. maj 1904. - 23. januar 1989, Figeras) je bio katalonski španski nadrealistički slikar, pisac vajar, scenograf i glumac.

On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Dali je izražavao veliko poštovanje prema španskom diktatoru Fransisku Franku[traži se izvor] i Adolfu Hitleru[traži se izvor], što je mnogo puta dovelo u pitanje procenu njegove ličnosti i njegovih dela.

Dali je rođen 11. maja 1904. godine u Figerasu, a umro je 23. januara 1989. takođe u Figerasu. Ime Salvador je prvo bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro. Sve do rođenja njegove sestre Ana Marije, Salvador je bio jedino dete u porodici. Zbog gradskog društva i vaspitanja koje je stekao od oca, uglednog notara, kod Dalija se javila želja za sigurnošću i disciplinom, što mu je kasnije bilo veoma važno u životu.


La persistencia de la memoria (1931, srpski: Istrajnost sećanja) je Dalijevo najpoznatije delo.Dali se posle 1929. godine pridružio nadrealističkom pokretu, iako su ga lideri surealističkog pokreta 1934. diskreditovali zbog njegovog pro fašističkog držanja, nakon toga izjavljuje Dali: „Surealizam to sam ja“. Njegove slike predstavljaju prikaze snova i svakodnevnih objekata u neočekivanoj formi, kao npr. curenje satova u slici „Trajnost memorije“ iz 1931. godine.

Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće“ i „Sakrament Tajne večere“. Radio je i na filmu, ilustrovao knjige, pravio nakit, i kreirao kostime i scenografije. Od pisanih dela pored scenarija za balete tu su i nekoliko knjiga - „Život Salvadora Dalija“ i „Dnevnik genija“.

Jedan je od malobrojnih kome su za vreme njegovog života sagradili dva muzeja. Prvi je Dali Muzej u Sv. Petersburgu na Floridi, koga je osnovao 1971. godine kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz i njegova žena Elenor. Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju. Godine 1982. muzej se preselio u Sveti Petersburg na Floridu.

Drugi muzej je Teatro Muzeo Dali u Figerasu. Nakon što je 1850. sagrađeno pozorište uništeno požarom na kraju Španskog građanskog rata 1939. godine, Ramon Guardiola, gradonačelnik Figerasa, predložio je Daliju 1961. godine da mu se tu podigne muzej. Dali je to vrlo rado prihvatio, jer je u toj zgradi održao svoju prvu izložbu 1918. godine. Muzej je otvoren 28. septembra 1974. i od tada ima milione posetilaca.
U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je Dali živeo dve godine nakon njene

Muzički stil nastao početkom XX veka u SAD

Muzički stil nastao početkom XX veka u SAD; o poreklu reči postoji više tumačenja, ali se ni jedno ne može smatrati utentičnim. Osnovne muzičke karakteristike su: sinkopa, vibrato i stalna ritmička pulsacija u taktu 4/4 koja nema odgovarajuću paralelu u klasičnoj muzici. Najuobičajenija forma je tema sa varijacijama koje se improvizuju na stalni harmonski skelet originalne teme, usled čega stvaraoci u džezu predstavljaju izvodjače, a ne kompozitore kao u klasičnoj muzici. Centralni instrument džez ansambla je bubanj sa pomoćnim udaraljkama; sa klavirom, gitarom i kontrabasom, on čini ritam sekciju; naročito se primenjuju duvački instrumenti (saksofon, klarinet, truba i trombon, a u novije vreme i flauta, oboa, rog) i vibrafon. Veličina ansambla varira od trija do punog sinfonijskog džez orkestra u kome svaki instrument može imati ulogu soliste; dok u malim ansamblima improvizuju svi instrumenti na zadatu temu, džez orkestar se služi pisanim aranžmanima, a improvizuju samo pojedini solisti. Mada džez muzika ne isključuje mogućnost plesanja, ona se više približava tipu klasične koncertne muzike nego plesnoj muzici, i oštro se razlikuje od šlagera.

Velikoj popularnosti i univerzalnosti džez muzike doprineli su ne samo heterogeni elementi njegovog umetničkog izraza nego i sami njeni propagatori, izvodjači koji su mahom veliki virtuozi na svojim instrumentima. Idiome džeza sa uspehom je u svojim kompozicijama primenio Džordž Geršvin, a delimično je džez uticao na mnoge savremene kompozitore klasičnog smera, npr. Stravinskog, Hindemita, Vajla, Kšeneka, Miloa i dr.



KUDA IDE JAZZ?
Evo kako je o tome 1978. godine pisao J. L. Colier

U knjigama ove vrste obično se na ovome mestu postavlja pitanjekuda džez ide. Ja to neću učiniti, jer je predskazivanje ma koje vrste krajnje rizično kad je o džez-muzici reč. Godine 1927. činilo se očiglenim da će se Oliverova i Mortonova njuorlienska muzika bogato oploditi i potom krenuti da osvoji svet. Samo dve godine kasnije, 1929, njuorlienski stil je bio na umoru, a džezom su zagospodarili veliki orkestri, koji su gotovo neprimetno rasli već pet-šest godina. Na sličan način, 1945. godine je izgledalo da se budućnost džez -muzikekrije u »simfonijskoj« kompoziciji koja će štedro zahvatati iz evropske koncertne tradicije. A samo dve godine posle toga,1947, big bend muzika je sasvim zamrla, a bi-bap je mrvio sve pred sobom. Deset godina kasnije, bap je još bio u usponu i pretpostavljalo se da će budući džez biti neka varijanta te muzike. Već 1960, fri džez je odgurkivao bi-bap u stranu, a 1965. činilo se da budćnost pripada Koltriejnu, Kolmenu,Šepu, Tejloru i drugima. I ponovo, pri kraju te decenije, fri džez je i sam sahranjen pod lavinom elktronske muzike, koja je džezu dugovaIa isto koliko i roku. U ovom trenutku, budućnost džez muzike nalazi se u rukama petnaestogodišnjaka koje privlači ovo ili ono lice te muzike. Šta će oni od nje napraviti u narednih deset godina, zavisi od toga šta u nju donose iz drugih izvora - to jest, od toga koje i kakve su ploče slušali u uzrastu od deset, dvanaest i četrnaest godina i šta će slušati tokom narednih pet ili šest godina. Odbacuje li ta mladež rok kao staromodnu muziku svojih očeva, na isti način kao što su i pripadnici rok-generacije odbacili džez kao staromodnu muziku svojih roditelja? Slušaju li, možda, neku malu, nepoznatu grupu muzičara koji rade u nekom muzičkom budžaku, kao što su rani bi-bap muzičari slušali, svojevremeno, nepoznatog Parkera i nepoznatog Gilespija? Je li skorašnja poplava biografija delovala na njihovu, adolescenciji svojstvenu romantičnost i nagnala ih da bace pogled unazad, ka Parkeru, Smitovoj ili čak jednom Biksu Bajderbeku? - To sve nije moguće znati, ali će svakako biti uzbudljivo posmatrati šta se zbiva. Ako već ne možemo da predvidimo kuda džez ide, možemo ipak naslutiti izvesne tendencije. Meni se čini da se mogu uočiti tri važna toka. Najupadljiviji jeokretanje onome što ie poznato kao džez-rok, rok-džez, ili pak pod nazivom neke od više takozvanih »fjužn-muzika«. Prosto rečeno, muzika o kojoj je reč nastala je kombinovanjem rok ritma sa džez harmonijama, ka džezu orijentisanim soliranjem i sa nekom smešom fri džeza i evropske koncertne muzike. Najpoznatiji protagonisti takve muzike su klaviristi Herbi Henkok i Čik Koria, gitaristi Lari Korijel i Džon Meklaflin iz Mahavishnu orkestra, zatim savremeni Majls Dejvis i razne grupe kao Blood, Sweat and Tears, Breckers, Weather Report, Urbanijakova grupa i tako dalje. Henkok i Korija dolaze iz džez-muzi e, Meklaflin i Korijel imaju za sobom pomešano džez i rok-iskustvo, a članovi grupe Blood, Sweat and Tears potiču iz rok-muzike. Tipičan slučaj predstavljaju braća Rendi i Majk Breker. Njihov otac bio je džez-klavirist amater, donekle sklon bi-bapu, tako da su i oni odrastali uz tu muziku. Kao tinejdžere, obojicu je zahvatio rok-pokret iz šezdesetih godina. Studiraii su na Univerzitetu u Indijani, gde se vodilo računa o big bend muzici bap-orijentacije, tako da su, najzad, u svet profesionalne muzike dospeli raspolažući širokim i bogatim iskustvom i kad je u pitanju džez i kad je u pitanju rok. Takodje, znali su dosta o ritam i bluz muzici i o fanku, koji svoje obličje duguje i džezu i roku. Bilo je neizbežno da potraže neki način kako bi povezali suprotne polove svog iskustva i kažu da su prvi put pokušali tako nešto s grupom koja se zvala Dreams, a u kojoj je svirao i Bili Kobem. Kao što smo videli, u istom pravcu i otprilike u isto vreme kretao se i Majls Dejvis, a još ranije postojala je jedna engleska grupa, The Soft Machine, koja je u mešavinu dodala još i mnogo elemenata evropske koncertne muzike. Do polovine sedamdesetih godina »fjužn-muzika« privukla je znatnu publiku, ne tako široku kakvom je još vladao rok, ali brojniju od one tvrdokorne publike džeza. Korija i Henkok nezavisno su nizali krupne komercijalne uspehe i time privlačili mnoge druge, naročito mlacdje muzičare. Medjutim, otvoreno je pitanje da li se muzička fuzija o kojoj je reč može shvatiti kao džez: najveći broj onih predanih džez-muzičara smatra da ne može. Drugi savremeni tok u džezu je nešto što se mora nazvati neo-bap pokretom. Protagonisti su, delom stariji muzičari, koji su bi-bapu privrženi celog života, tokom dobrih i rdjavih vremena- baš kao što su se diksilend muzičari držali svog stila za vreme ere svinga. To su ljudi poput Gilespija, Konica, Heiga, Blejkija, ljudi poput članova orkestra Tada Džonsa i Mele Luisa i mnogi drugi. Njima treba pridodati brojne mlade muzičare, koji tek počinju da gaze stazama džeza. Ti mladi muzičari su odrasli uz rok, a bapu su se okrenuli u potrazi za nadahnućem. Na njih su poseban uticaj ostvarili Majls Dejvis i Džon Koltrejn, ali im nije stran ni rani bap, naročito ne muzika Čarlija Parkera i Bada Pauela. Njima su Parkerove linije bliske i redovno sviraju teme poput Donna Lee ili Ornithology, kao i omiljene bap-standarde, All the Things You Are, Green Dolphin Street i druge. Nije reč o sasvim »čistom« obnavljanju bi-bapa: muzičari koji ovu muziku danas sviraju - kako oni stariji, tako i oni mlađi - po prirodi stvari moraju biti pod manjim ili većim uticajem svega što se zbilo od mintonskih dana na ovamo, ali je svakako reč o muzici koja je, u osnovi, bi-bap. Treći tok današnieg džeza jeste nastavak fri načina, naročito pod Koltrejnovim uticajem. Muzičari kao što su Tejlor, Sanders, Elvin Džons i drugi- a svi oni su saradjivali sa Koltrejnom- nastavljaju da rade sa tonovima vandijatonskih visina i uz različite instrumentalne krike i jauke i ta je muzika i dalje od uticaja na mlade džez-muzičare. Oni muzičari, opet, koji imaju veza i s neo-bapom i sa »fjužn-muzikom«, često prave iskorake u fri džez; verovatno je bezbedno reći da je većina mladih džez-instrumentalista oprobala snage s fri džezom. Naposletku, iz džez-muzike nije iščezla ni grupa muzičara koji sviraju u kontekstu još starijih formi. Sving-muzičari, kao Erl Voren, Roj Eldridž, Beni Karter ili Beni Gudmen često rade, a neki od onih mladih, koji imaju vlastite sledbenike, kao Zut Sims dobro zaradjuju i još snimaju. Uporedo s njima ima i nekoliko veterana, medju kojima su najaktivniji Maks Kaminski i »Divlji« Bil Dejvison, koji redovno rade, uglavnom u društvu muzičara znatno mladjih od sebe, koji su u svet džeza prispeli za vreme renesanse diksilenda iz četrdesetih godina. Naravno, ima i neprofesionalnih muzičara, od kojih neki sviraju na Oliverov način, ili čak sviraju regtajm; oni ne mogu da se izdržavaju od svoje muzike ali to ne znači i da nemaju slušalaca. Dešava se, čak, da neko poput Boba Grina, specijaliste za muziku Dželi Rol Mortona, uspe da jednom godišnje napuni Carnegie HaII, priredjujući koncert Mortonove muzike. Uzgred, Grin je sada profesionalni izvodjač te muzike, dok je nekad to moglo samo da mu bude hobi. Nije moguće reći koji će od ovih tokova prerasti u glavni tok buduće džez-muzike. Možda će naići neki novi genije, koji će preuzeti nešto odavde, nešto odande i stvoriti nešto sasvim novo i neočekivano, kao što su to svojevremeno učinili Armstrong i Parker. A može biti i da se istorija džez-muzike praktično već okončala. Poznavalac džeza Džon Fel kaže: »Džez se tolikko okrenuo ka mešanju sa drugim formama da ima malo izgleda da će opstati kao samostalan obIik.« Možda je u pravu; meni se, ipak, čini da je i takvo predvidjanje rizično. Ne mogu, dakle, da kažem gde će se džez zaustaviti, ali zato mogu da pobrojim neke puteve kojima bih poželeo da se ova muzika uputi. Prvi je u pravcu šireg razumevanja i odgovarajuće tolerantnosti prema raznovrsnosti formi koje postoje u granicama muzike o kojoj je reč. Kao što smo videli, za džez je karakteristično da njegovi protagonisti veoma malo znaju o prošlosti vlastite umetnosti. Videli smo kako su fank-muzičari pogrešno razumeli prirodu gospel-muzike koju su nastojali da obuhvate svojim radom, uprkos činjenici da je veliki broj ranijih autora, a medju njima i jedan Vintrop Sardžent, do detalja raspravljao o pitanju blu tonova. Stanje se nije izmenilo najbolje: većina mladih ljudi koji pristižu, i u svojstvu muzičara i u svojstvu slušalaca, veruje da se sve što je prethodilo ovome »sada« iscrpljuje bi-bapom. Malo je verovatno da je makar i svaki deseti medju njima ikada čuo neki snimak Erla Hajnsa, Roja Eldridža ili Kolmana Hokinsa, a još manje je verovatno da su ti mladi ljudi slušali 0livera, Mortona ili Bajderbeka. Ne treba, razume se, ni govoriti da nema slikara kome bi Ticijan ili El Greko bili nepoznati ili pesnika koji nije čitao Šekspira i Miltona, da nema studenta kompozicije koji nije itekako učio Hajdnove simfonije i Bahove oratorije. Sa druge strane, malo je starijih ljubitelja džeza koji su iole ozbiljno pokušali da shvate rad Sesila Tejlora ili Džona Koltrejna, uprkos njihovoj očiglednoj važnosti za noviju istoriju džeza. Kao što sam i ranije isticao, nije razumno očekivati da će svaki stariji slušalac požuriti da na nedra privije baš svaki nov muzički obrt, ali isto tako nije razumno ni kada se neko žali na neznanje mladih o starijim stvarima, ako sam ne želi da zna šta je novo. Bez obzira na uzrast, ni jedan jedini ljubitelj džeza ne voli podjednako sve muzičare, niti u podjednakoj meri poštuje sve stilove. Ali - bar se meni tako čini - svako kome je stalo do ove muzike treba da se potrudi da o njoj, kao o umetnosti, nauči ponešto što će se odnositi na celinu. Muzičar ili slušalac koji, recimo, ne zna kako je bi-bap iznikao iz muzike koja mu je prethodila, ne može znati šta Čarli Parker stvarno radi i kakvu poruku upućuje. Svako ko hoće da se potrudi, opet, može da stekne neko razumevanje Koltrejna ili Mortona, Tejlora ili Armstronga, za svega nekoliko sati usredsređenog slušanja. Neće na taj način postati stručnjak za Koltrejnovu ili Mortonovu muziku, ali će svakako steći neku predstavu o čemu je, zapravo, reč. Uveren sam da će mlad čovek, koji se tek približava džezu, biti bogato nagradjen ako posveti malo vremena proučavanju te muzike u njenoj sveukupnosti. Može se čak desiti i da uživa u nekoj od starijih formi. Još važnije, može se desiti da razvije osećanje tolerantnosti za muzičke oblike koji se nalaze van granica njegovih neposrednih interesovanja. Da budem odredjeniji: moramo se otresti pomisli da se čitava istorija džez-muzike iscrpljuje usponom ka nečemu sve boljem i boljem. Ni u jednoj umetnosti tako nešto se nikada nije desilo: sve forme imaju svoje uspone i padove. U svom napredovanju, džez je često zajedno s onim nepotrebnim, odbacivao i ono što je od vrednosti. U starijim formama džeza ima materijala koji vredi istražiti. Kao što je čitaocu svakako već jasno, džez je uvek bio opsednut novim, a posledica te ospednutosti je u tome da se retko zastajalo kako bi se otkrića iskoristila do kraja, pre ustremljenja ka nečem još novijem. U tom pogledu bi-bap pruža karakterističan primer. Pošt su Parker i Gilespi razradili nove harmonije i nov način fraziranja, svi drugi muzičari su to preuzeli kao manir i ništa dalje nisu preduzimali. Nije, recimo, bilo pokušaja oprobavanja s novim instrumentima. Oskar Petiford je, na primer, pokazao da se na čelu može svirati prvoklasan džez, ali taj putokaz niko nije sledio - čak ni on sam. Nikada se ništa ozbiljno nije uradilo s francuskom hornom, a duvački instrumenti s dva jezička sasvim su prenebregnuti. U stvari, bi-bap muzičari su suzili džez-instrumentarijum: upotreba trombona i klarineta znatno se umanjila, a violine, tube i bas-saksofoni, koji su u džezu ranije barem povremeno korišćeni, sasvim su iščezli. Dalje, bi-bap muzičari, uprkos primeru koji je dao Djuk Elington, nisu uložili neki poseban napor da pronadju put i način kako bi se nov materijal mogao koristiti i u kontekstu velikog orkestra; bi-bap big bend bio je, naprosto, sving big bend, uz korišćenje modernih harmonija i uz bap-soliranje. Nije bilo koraka ni u pravcu pronalaženja sistema za kolektivno improvizovanje ili polifoniju uopšte. Zbog čega prednja linija diksilend-formata ne bi mogla da se koristi za sviranje bi-bapa? Zbog čega dva bi-bap muzičara ne bi mogla istovremeno da improvizuju, kao što su to radili Džimi Nun i Džo Poston, odnosno Armstrong i Hajns, ili brojni drugi stariji muzičari? - A nisu samo bi-bap muzičari propustili da potpunije iskoriste vlastitu muzičku formu: upravo usled stalnog zaleta ka novom, nijedna forma džeza nije do kraja istražena. U jednom sasvim praktičnom smislu, znači, znanje o onome što je prethodilo mnže biti od koristi u pronalaženju rešenja savremenih problema. Najpoznatije delo Džona Luisa plod je divljenja prema jednom starijem muzičaru, Džangu Renartu. Raznovrsnost i šarolikost u delu Čarlija Mingasa bez ikakve sumnje je rezultat odličnog poznavanja svega što se u džez-muzici ikada dogodilo. Ornet Kolmen zidao je na temeljima bluza. Mislim, stoga, da džez ima budućnost ali ma, kako to paradoksalno zvučalo, mislim takodje da ta budućnost leži u prošlosti. Džezu je, u ovom trenutku, potreban odmor od eksperimenata. Potrebno mu je da učvrsti ono što je već stekao, da malo zastane, vrati se i preispita čime sve raspolaže. Ima dovoljno nedovršenog posla da se ispune mnogi životi. Ali čak i ako se niko ne prihvati takvog izazova, čak i ako je pisano da se svi tokovi džez-muzike uliju u široko jezero drugih muzičkih formi, ti tokovi ne bi bili uzaludni. Jer, muzika ostaje. A ja nimalo ne sumnjam da će i kroz stotinu godina, i kroz dve stotine godina, zvuk Armstrongove, Parkerove, Renartove i Elingtonove muzike i dalje lediti ljudima krv u žilama.

Koliko je bio u pravu procenite sami.






KORENIAfrika
Amerika
Blues
Ragtime
Spiritual
New Orleans
GLAVNE STRUJE Swing
Dixieland
Be - Bop
Hard - Bop
Cool jazz
Free jazz JAZZ VELIKANI