Radiohead

Rejdiohed(engl. Radiohead) je britanska alternativna rok grupa koja je za dve decenije postojanja stvorila specifičan zvuk koji je uticao na mnoge mlađe generacije (Travis, Strouks, Muse). Grupa je nastala 1986.godine na Oksfordskom univerzitetu pod imenom On Friday, ali je 1991. godine, prilikom sklapanja ugovora sa EMI-em ime promenjeno u Rejdiohed, po istoimenoj pesmi grupe Tolking heds. Originalna postava grupe tokom godina se nije menjala:
Tom Jork (Thom Yorke), vokal,ritam gitara,klavir,elektronski zvukovi
Džoni Grinvud (Jonny Greenwood), gitara,klavijature
Ed O`Brajen (Ed O'Brien), gitara,prateći vokali
Kolin Grinvud (Colin Greenwood), bas gitara, sintesajzer
Fil Selvej (Phil Selway), bubnjevi

Objavili su šest studijskih albuma i veći broj demo snimaka i živih albuma. Spesifičnost njihove muzike su tehno prizvuci (posebno izraženi na Kid A albumu) za koje je odgovoran Tom Jork, frontmen i pevač grupe koji se pre Rejdioheda bavio tehno muzikom što je demonstrirao i na solo albumu The Eraser objavljenom 2006. Prvi značajniji proboj grupa je napravila reizdanjem numere Creep 1993. godine, a pored nje, u njihove najpoznatije numere spadaju:

Street Spirit(Fade Out) sa albuma The Bends
Karma Police i No Surprises sa albuma OK Computer
Idioteque sa albuma Kid A
You And Whose Army,Pyramid Song i I Might Be Wrong sa albuma Amnesiac
2+2=5,Where I End And You Begin i Go to Sleep sa albuma Hail to the Thief.

Antonio Lucio Vivaldi

Antonio Lucio Vivaldi (Antonio Lucio Vivaldi) (Venecija 4. mart 1678–28. jul 1741. Beč), je bio venecijanski sveštenik i kompozitor iz perioda baroka, kao i poznati violinista.

U zimu 1678. godine, u vreme kada je Veneciju zadesio do tada neviđeno visok vodostaj, u ulici San Martin, u kvartu Kastelo, nedaleko od Arsenala, rodio se mali Antonio - dana 4. marta, dok je najveći deo grada bio poplavljen. Istoga dana je i kršten: "Antonio Lućo, sinčić gospodina Đovanija Batiste Avgustina Vivaldija, svirača, i gospođe Kamile, njegove supruge, rođen je 4. marta tekuće godine, a primio prvo pričešće u svome domu zbog smrti što mu pretiše", zapisano je u crkvenom registru. Smrt je zaista vrebala Vivaldija tokom čitavog života. Bolest ga je pratila u stopu, iako se do danas ne zna od čega je tačno bolovao. Bol i stalno stezanje u grudima pratili su ga celoga života, a on se lako umarao i vrlo teško hodao, tako da se kroz svoju rodnu Veneciju kretao isključivo gondolom ili kočijom. Ipak, to ga nije sprečilo da svoj život proživi u uzbudljivom i brzom ritmu i da u njegovim muzičkim delima uvek vlada veselost, dobro raspoloženje i "večito proleće". Đovani Batista, Antonijev otac, bio je svirač i violinista pri bazilici Svetog Marka 1685. godine, 2 godine pre sinovljevog rođenja. Niko nije koristio prezime Vivaldi, već su ga svi zvali Rosi zbog riđe kose, koju je nasledio i njegov sin prvenac. Đovani se bavio i komponovanjem - godine 1688. izvedena je njegova opera "Nesrećna vernost". Ipak, smatrao je da je posao muzičara nepouzdan, pa je pored kuće držao i berbernicu gde je i sam radio, a supruga Kamila poticala je iz porodice krojača. Za bolešljivog Antonija smatrao je da je najbolji sveštenički poziv, ali mali Antonio nije mogao ni da pohađa školu. Zbog lošeg zdravlja uzimao je privatne časove kod sveštenika crkve San Đeminijano.

Antonio je imao samo 5 godina kada su Turci opsedali Beč. U žiteljima Mletačke republike tada se javila nova volja i snaga za život, pa se na ulicama neprestano odvijalo danonoćno slavlje. Mali Vivaldi je to odlično upamtio. U Veneciji su takođe, pozorišta bila izuzetno popularna, posebno među plemstvom, a muzikom su gotovo svi želeli da se bave. Otvorena su 4 Konzervatorijuma za muzičko obrazovanje sirote dece, a Antonijev otac je odlučio da sina poduči sviranju violine. Uskoro je osim violine Antonio naučio da svira i čembalo i druge instrumente, a zatim je ubrzo počeo i sam da komponuje. Imao je 25 godina kada je zvanično izučio za sveštenika. Iste godine zaposlio se kao profesor violine i drugih gudačkih instrumenata u Školi za muziku gde će kasnije nastati mnoga njegova dela. Vrlo brzo se pročuo kao odličan učitelj, a njegova zarada je premašivala očevu. 1705. godine Antonio je objavio svoje prvo delo "Kamernu sonatu za dve violine i violončelo". Osim za muziku, Antonio je imao i savršen osećaj za poeziju. Kada mu je bilo 35 godina komponovao je "Harmonijske imaginacije" na sopstvene stihove što je bio i gromoglasni početak uspešne operske karijere Antonija Vivaldija. Između 1714. i 1739. godine napisao je 18 opera za pozorište Sant Anđelo koje će potom i sam početi da vodi. Uskoro zatim stupio je i u službu princa u Mantovi i postao kapel-majstor njegovog kamernog orkestra od 1718. do 1720. godine. Tokom tog perioda uspešno je komponovao i duhovna i svetovna dela. Tamo je upoznao i Anu Žiro, mladu pevačicu i svoju buduću družbenicu, koja će kasnije tumačiti brojne uloge u Antonijevim operama. Nedugo zatim, uspehe koji su već doživeli Vivaldijevi koncerti na kojima je svirao čembalo ili prvu violinu u Evropi sada doživljavaju opere u Italiji. Stigao je i poziv sa Venecijanskog konzervatorijuma gde uskoro odlazi sa Anom.

Godinu dana kasnije u Amsterdamu je objavljeno dvanaest Vivaldijevih koncerata, od kojih su prva četiri bila "Godišnja doba" - muzičke ilustracije ljupkih soneta. Njihov uspeh je bioogroman i munjevit. Na koncertu u Parizu 1728. godine "Četiri godišnja doba" čuo je i Luj XV. Očaran, pozvao je Vivaldija da svira na njegovom venčanju, kao i onda kada su mu se rodile dve kćeri-bliznakinje. Tih godina, Vivaldi je svoja dela izvodio pred najuticajnijim vladarima Evrope. Tada Vivaldi odlučuje da više ne štampa svoja dela jer mu autorska prava nisu bila zaštićena, što je finansijski dalo dobar efekat, ali su time mnoga njegova dela izgubljena, a interesovanje za njegove koncerte počinje polako da bledi. 1740. godine odlučuje da sa Anom otputuje u Beč, ali je ona ostala u Gracu da bi izvela nekoliko njegovih opera. Godinu dana kasnije Vivaldi je prodao nekoliko svojih dela grofu Kolaltu, ali kasnije više nema podataka o njemu, osim smrtovnice na kojoj piše da je Antonio Vivaldi, sveštenik, star oko 60 godina umro od posledica unutrašnje infekcije 28. jula i sahranjen na groblju bolnice. Kompozitor je tada dosta osiromašio pa je sahranjen sasvim skromno. Njegova velika ljubav Ana nastupila je još nekoliko puta 1744. godine i kasnije se o njoj gubi svaki trag. Nakon Antonijeve smrti sveštenik manastira San Martino pronašao je obimnu zbirku muzičkih dela koja su ostala iza Vivaldija - tri stotine njegovih koncerata, osam sonata, četrnaest opera, pet svezaka duhovnih kompozicija i dve sveske svetovne vokalne muzike. Preostali deo značajnog opusa Vivaldija pronađen je nešto kasnije i u palati Duraco u Đenovi

Frederik Fransoa Šopen

(1810. – 1849.) Frederik Fransoa Šopen: Najistaknutiji predstavnik poljske muzičke culture.

Kompozitor i pijanista romantizma Frederik Fransoa Šopen rođen je 1810. godine u Poljskoj, ali se u svojoj dvadesetoj godini seli u Pariz. Već kao dječak Šopen pokazuje veliki talenat. Sa sedam godina je već komponovao dva muzička djela, dvije poloneze, a sa osam godina održao je svoje prve koncerte.


Varšavske novine su pisale o "malom Šopenu", čudu od djeteta koje nastupa na raznim aristokratskim zabavama u prijestonici kao glavna atrakcija. U Varšavi je bio poznat kao "drugi Mocart".


Godine 1829. u Varšavi je sreo Paganinija, a iste godine upoznao je svoju prvu ljubav, studentkinju i pjevačicu Konstancu Glatkovsku, koja ga je inspirisala. U ovo doba nastaju i oba Šopenova klavirska koncerta. Ranu mladost provodi na putovanjima u Berlinu, Beču i Drezdenu. U Beču je održao dva klavirska koncerta, za koje je dobio i dobru i lošu kritiku. Svoj prvi klavirski koncert, opus 21 u f-molu, izveo je prvi put u Varšavi u novembru 1829. godine.


Šopen se u Parizu družio sa drugim poljskim iseljenicima, a neki od njegovih prijatelja bili su muzičari Franc List, Hektor Berlioz, Feliks Mendelson i Robert Šuman.

Šopen se 1836. godine vjerio sa Poljakinjom Marijom Vodzinjskom, kojoj je tada bilo 17 godina. Međutim, daleko je atraktivnija bila njegova veza sa Žorž Sand, koja ga je veoma voljela.


Kratko prije svoje smrti, Šopen se dao nagovoriti da ide na turneju po Engleskoj. To je bila kobna odluka. Tamošnja vlažna klima negativno je uticala na Šopena, koji je bolovao od tuberkoloze. Preminuo je ubrzo po povratku u Pariz, 17. oktobra 1849. godine, u okruženju prijatelja i rođene sestre.


Sahranjen je u Parizu, a srce mu je preneseno u crkvu Svetog krsta u Varšavu, u skladu sa njegovim testamentom. Sahrana je odgođena skoro dvije nedjelje zato što je Šopen želio da se na njoj pjeva Mocartov "Rekvijem" sa ženskim glasovima, nešto što crkva Medelene nikada prije nije dozvolila. Na sahrani je bilo oko 3.000 ljudi.

Zoran Kostić Cane (rođen 17. avgusta 1964. u Beogradu) pevačku karijeru je započeo u sastavu "Urbana gerila" da bi nastavio kao frontmen "Radničke kontrole" u kojoj su još bili bubnjar Žika Todorović, basista Srđan Đile Marković i gitarista Darko Milojković. Sa snimcima "Dosada", i "TV u koloru" pojavili su se na kompiliacijskom albumu "Artistička radna akcija" (Jugoton 1981.)

Na tim snimcima gostovali su gitarista Ljuba Sedlar (svirao je bubnjeve) i bubnjar Relja Obrenović iz grupe "Petar i zli vuci". Radnička kontrola nastupila je 1981. na smotri ABRS na Tašmajdanu kada je koncert prekinut zbog Canetovog provociranja publike, a njegovo ponašanje je izazvalo i moralno političke rasprave u dnevnim novinama. Nastupali su kao predgrupa u Ljubljani na poslednjem koncertu Šarla akrobate oktobra 1981. godine. To je ujedno bio poslednji koncert Radničke kontrole.

Grupu Partibrejkers osnovali su avgusta 1982. godine Cane, bubnjar Goran Bulatović Manza (rođen 1959.), gitarista Nebojša Antonijević Anton (rođen 20. februara 1961. godine u Zemunu) i gitarista Ljubiša Kostandinović (rođen 1959.) Manza i Ljuba su svirali zajedno u grupi Republika, a Anton je u drugoj polovini sedamdesetih svirao u grupama BG 5 (Sa Ivicom Vdovićem i Bojanom Pečarom), Butik i Šine. Gostovao je i na pločama drugih grupa, potpisujući se kao Riki Rif. Shodno svom razuzdanom ponašanju i po Canetovom doživljaju samih sebe, a u Manzinom prevodu, nazvali su se Partibrejkers (Žurkolomci).

Prvi nastup imali su 4. oktobra 1982. u "Dadovu" kao predgrupa sastavu The Fifties. Tokom sledeće godine svirali su sve intenzivnije. U Zagrebu su jednom prilikom za tri dana održali pet koncerata. Pošto ih je pažljivo slušao, za peti nastup zvuk je uradio Džoni Štulić i čak se ponudio da im bude producent.

Na ploči "Ventilator 202" (PGP RTB 1983.) objavljena je njihova pesma "Radio utopija", a na radio programima često su emitovani demo snimci pesama "Hiljadu godina" i "Večeras". Nove verzije tih pesama ubrzo su objavljene na singlu.

Prvi LP snimili su beogradskom studiju "O", a produkciju su uradili zajedno sa Kojom. Rhythm i blues u njihovom tumačenju, pojačan punk energijom doneo im je poštovanje publike, a pesme "Ulični hodač", "Ona živi na brdu", "Gubitnik", "Ako si..", "Stoj, Džoni" ponudile su šture, generacijski prepoznatljive iskaze. Na snimanju su gostovali Branislav Petrović Banana (usna harmonika) i Branislav Trivić (saksofon). Omot ploče radio je Anton, a u pesmi "Stoj, Džoni" iskoristili su prepev starog hita Čaka Berija "Johnny B. Good" koji je snimio Tomi Sovilj na EP-ju "Stoj, Džoni" (Diskos 1967.).

Uprkos dobrom prijemu debija, posle preslušavanja demo snimaka za drugu ploču, u Jugotonu su im zatvorili vrata pod izgovorom da u pesmama nema dovoljno bunta. U leto 1985. godine Manza je napustio grupu, pa je u grupi jedno vreme bubnjeve svirao Nenad Krasavac Kele (Disciplina kičme), a decembra 1985. godine prestali su sa radom.

Posle kraćeg Antonovog izleta sa grupom Plaćenici, ponovo su se okupili juna 1986. godine. Za bubnjevima je bio Vlada Funtek (ex Plaćenici), novi basista postao je Dime Todorov Mune (ex Radost Evrope), a iz grupe je otišao Ljuba. U mestu Bukovac, u studiju Milana Ćirića snimili su materijal za novu ploču koju ponovo niko nije želeo da objavi, a traka je mesecima stajala u PGP RTB-u jer niko nije bio zainteresovan da je presluša.

Partibrejkers su 1987. godine organizovali dva koncerta u beogradskom "Lotos" baru i od zarade kupili šesnaest Aleksandar torti koje su poklonili nezbrinutoj deci u Zvečanskoj ulici. Maja 1988. godine grupu je napustio Vlada Funtek, pa je jedno vreme sa njima svirao bubnjar Marko Milivojević, a 1989. godine je došao Igor Borojević (ex Potop, Banana).

Marta 1988. godine najzad im je objavljen drugi album koji je trebalo da se zove "Kobila i pastuv preljubnik" ali je dizajner zaboravio da stavi naslov na omot. Ploča je ponudila nove muzičke priloge za ozbiljnu karijeru: "Ja se ne vraćam", "Prsten", "Mesečeva kći", "Pet ispod nule", "Nema cure". Pesmu "Put" snimili su naknadno marta 1988. godine ukazujući na sopstveni novi muzički put. U to vreme MTV je snimio prilog o grupi.

Februara 1989. godine su uradili nove demo snimke. U ulozi ritam gitariste pomagao im je Srđan Gojković Gile iz Električnog orgazma. Novembra 1989. godine su objavili treću ploču sa takođe lepljivim pesmama "Kreni prema meni", "Zemljotres", "Hipnotisana gomila", "Ono što pokušavam".

Produkcijom se bavio Milan Ćirić, a Anton je otpevao glavni vokal u "Nema cure". Gost na ploči bio je Pera Joe sa svojom nezaobilaznom usnom harmonikom.

Tokom 1990. godine svirali su prvu veliku jugoslovensku turneju za koju se ubrzo uspostavilo da je bila i poslednja, bar u granicama SFRJ. Nastupali su kao predgrupa na jugoslovenskim koncertima grupe Motorhead. Krajem 1990. godine iz grupe je izašao Igor Borojević, a zamenio ga je Borko Petrović (ex Baby Kate). U toj postavi su objavili živu kasetu "Zabava još traje" snimljenu jula 1991. godine na koncertima u Zrenjaninu i Vršcu.

Februara 1992. godine na njihovom koncertu u SKC-u učešće su uzeli Emir Kusturica (ex Zabranjeno pušenje), Džoni Dep (ex Rock City Angels, The Kids) i Džim Džarmuš (ex Del Byzantinees). U to vreme u grupu se vratio Igor, a juna 1992. godine je otišao Mune, tako da je na basu bio Saša Vlajsović (NBG), a u postavu se vratio Ljubiša Kostandinović.

Uoči rata u Bosni, članovi Ekatarine Velike, Električnog orgazma i Partibrejkersa su formirali ad hoc bend Rimtutituku u okviru koga su snimili ciničnu antiratnu pesmu "Slušaj 'vamo". Izlazak singla u produkciji Radija B92 su promovisali 8. marta 1992. godine svirkom na kamionu koji je kružio beogradskim ulicama. Juna 1992. godine Rimtutituki su svirali u Beču na otvorenom prostoru u okviru antiratnog i antirasističkog festivala.

Septembra 1992. godine u studiju "O" su snimili demo za sledeću ploču. Među prvim bendovima iz Srbije su nastupali u Sloveniji, novembra iste godine. Publika ih je odlično prihvatila, a mediji su tome posvetili posebnu pažnju.

Marta 1993. godine su svirali u solunskom klubu "Milos", a organizovali su i turneju po Makedoniji. Septembra 1993. godine su učestvovali na zajedničkim koncertima u Pragu i Berlinu sa Električnim orgazmom, Ekatarinom Velikom i zagrebačkim Vješticama u okviru akcije "Ko to tamo pjeva?".

Aprila 1994. godine svirali su dva koncerta u Belgiji na multimedijalnom festivalu. Album "Kiselo i slatko" snimili su uz producentsku pomoć Vlade Negovanovića i brojnih gostiju u studiju: Srđan Todorović (bubnjevi), Zoran Radomirović Švaba (bas), Milan Mladenović (vokal, gitara i usna harmonika), Saša Lokner (klavijature), Nenad Petrović (saksofon), Pera Joe (usna harmonika), Čavke (bubnjevi), Gile (gitara), Branka K. (prateći vokali) i Puroni (udaraljke). Pesme kao "Molitva", "Ljudi nisu isti", "Hoću da znam" su ponele jasan pečat vremena u kome su nastajale.

Posle te ploče usledila je duža pauza i bilo je neizvesno da li će nastaviti zajednički rad. Ipak, početkom 1996. godine Cane i Anton su obnovili Partibrejkerse, ojačani mlađom ekipom iz Zrenjanina: basista Gojko Ševar (ex Gluve kučke), gitarista Srđan Graovac (ex Gluve kučke) i bubnjar Darko Kurjak (ex Oružjem protiv otmičara).

Objavili su kompilacijski CD "Najbolje od najgoreg" na kome su dve nove pesme "Ludo i brzo" i "Rođen loš", snimljene februara 1996. godine. Na povratničkom koncertu aprila meseca u Novom Sadu, okupili su 5000 posetilaca. Rasprodat koncert koji su održali na Tašmajdanu 29. juna 1996. godine ujedno je predstavljao povratak rock'n'rolla u glavni grad. U isto vreme je izašla i video kaseta "Poslednji dani slobode" (u izdanju radija B92), snimljena juna 1991. godine na koncertu u dvorištu KST-a.

Decembra 1996. godine su svirali u Frankfurtu u pozorišnom prostoru i dočekao ih je odličan prijem.

14. januara 1997. godine su nastupali na Trgu Republike povodom dočeka Nove Godine pred izuzetno velikim brojem posetilaca. U Londonu, u klubu "Zlatni papagaj" 17. februara su okupili oduševljenu publiku sa prostora bivše Jugoslavije.

CD "Ledeno doba" su uradili u Kojinoj produkciji, a na snimanju su gostovali: Pera Joe (usna harmonika), Saša Lokner (klavijature), Puroni (udaraljke) i duvačka linija grupe Deca loših muzičara. Novim pesmama "Sjajnija budućnost", "Sit gladan", "Dobro radio loše radio" potvrdili su da su oni stari. Na disku se našla i Canetova pesma "Ne možeš mi ništa" koju je prethodno već snimila grupa Instant Karma na disku "Roll Over(Godine oktopoda 1987-1996)" (Take It Or Leave It 1996.)

Partibrejkersi su ploču promovisali velikim besplatnim koncertom koji su pod nazivom "Ne padaj pobedniče" održali 3. septembra 1997. godine u podnožju Kalemegdana, u blizini Nebojšine kule. Tim nastupom obeležili su petnaesti rođendan grupe. Početkom 1998. godine novi basista postao je Miodrag Karajanković (ex Jugosloveni), a grupu je napustio gitarista Srđan Graovac.

Posle šestogodišnje pauze svirali su 27. novembra 1998. godine u Sarajevu u rasprodatom klubu "Sloga". Na sledećoj kompilaciji "San i java" uz izbor pesama sa svih njihovih ploča dodate su dve nove "Da li sam to ja..." i "Krug".

Krajem 2000. godine nastupali su u Hrvatskoj.

Cane je gostovao na snimanju solo ploče "Evo sada vidiš da može" (PGP RTB 1989.) Srđana Gojkovića, "Zašto da ne!" (PGP RTS 1994.) Električnog orgazma. Pesma "Hoću da znam" upotrebljena je u filmu "Geto - tajni život grada". Anton je svirao na Giletovoj ploči "Evo sada vidiš da može" i "Letim, sanjam, dišem" (PGP RTB 1988.) Električnog orgazma.

Igor Borojević od 1990. godine radi kao producent tako da je potpisao ploče Bjesova, Kristala, Pilota, Dža ili bu i drugih. Komponuje za pozorište, a muzika za predstavu "Tramvaj zvani želja" je objavljena na istoimenoj kaseti u izdanju Metropolis Records 1994. godine. Polovinom 1997. godine otvorio je studio Fabrika.

Polovinom 1999. godine Hi-Fi Centar je na disku objavio reizdanje prvog albuma Partibrejkersa.

Roots of Reggae

"Najpre smo pod pojmom reggae podrazumevali nešto aljkavo, neuredno. A onda je to počelo da dobija novo značenje, počelo je da se odnosi na nešto što dolazi od naroda. Svakodnevne stvari. Stvari iz geta, iz mase. Stvari koje ljudi pričaju i rade svaki dan, mi smo samo na to dodali muziku. Reggae je počeo da govori o stvarnim ljudima, ljudima koji pate." (Toots Hibbert, jedan od pionira reggae zvuka).

Iskustva ljudi sa ulice, zvuk geta, odmah se povezao sa Rasta filozofijom. Rastafarijanizam, vec i po svojoj definiciji religija potlačenih, izrabljenih, brzo naisao na pristalice medju ljudima iz geta. I naravno, ovaj spoj je bio tako jak da ga ništa više nije moglo zaustaviti. 1966. car Hajle Selasije I posetio je Jamajku, njegov dolazak organizovala je vlada jer se nadala da ako Selasije sam kaže rastafarijancima da nije bog, oni će mu poverovati. Poseta je proizvela potpuno suprotan efekat, samo je još više učvrstila njegovu veru, Raste su odbile da poveruju u njegove reči, kao što će odbiti da poveruju u njegovu smrt 20 godina kasnije.

Ska, rocksteady i rani reggae bili su pre svega muzika za igru. Međutim, nova decenija je donela i nove promene - mogućnost da muzika postoji sama zbog sebe. Novi bendovi nisu više hteli da zadovoljavaju želje producenata, zahtevali su umetnicku slobodu, pravo da samostalno odlučuju o svojim pesmama. Bilo je to rođenje roots reggae-a. Jedna od pesama koje su označile početak ove promene je "Blood and Fire" (Niney Holness). Imala je zvuk uz koji si mogao da igraš, ali ljudi su radije stajali da čuju šta pesma ima da kaže - govorila je o sudnjem danu koji dolazi.

Religija je imala značajno mesto u roots reggae-u, ali svest o društvenoj nepravdi i želja da se to izmeni bili su zvezda vodilja ovog zvuka. To je bilo vreme velikih političkih sukoba na Jamajci. Na jednoj strani je bio Michael Manley, lider opozicione partije PNP, koji se zalagao za socijalizam i povezivanje Jamajke sa Kubom. Na drugoj strani bio je Edward Seaga sa svojom JLP partijom, koji je vladao uz podrsku Amerike i CIA. I jedan i drugi su pokušavali da pridobiju ljude iz geta, 1972. pobedio je Manley, zahvaljujući i podršci nekih reggae muzičara kao sto je Max Romeo. Medjutim, ova pobeda nije doprinela smirenju situacije na Jamajci. Sada u opoziciji, Seaga je u pomoc CIA okupljao bande i naoružavao ih za politicku borbu. Ubrzo su obe partije imale svoje pristalice, koje su naoružane prinudjivale ljude da se opredele, na ulicama Kingstona se odigravao pravi rat. Nažalost, ovakvo stanje na Jamajci traje i danas, politički sukobi na ulicama su žešći nego ikad.

U ovakvoj atmosferi je 1976. došlo i do atentata na Bob Marley-a, koji na sreću preživeo. U ovakvoj atmosferi je nastala i pesma "Two Sevens Clash" (The Culture), koja je svojom apokaliptičnom vizijom skrenula pažnju celokupnog sveta na zbivanja na Jamajci.

Ovaj period obeležio je veliki broj izvanrednih muzičara, medju njima i Lee Perry, Bob Marley, Max Romeo, Jimmy Cliff, Dennis Alcapone, U Roy, The Culture, Burning Spear, The Abyssinians, Dennis Brown....1972. snimljen je film "The Harder They Come", u kome je glavnu ulogu igrao Jimmy Cliff, a koji je govorio o surovoj stvarnosti u jamajčanskoj muzičkoj industriji. Film je postao veoma popularan i izvan Jamajke i znatno je doprineo internacionalnom priznavanju reggae muzike. 1973. izdat je album "Catch A Fire" (Bob Marley & The Wailers), koji se smatra prvim reggae albumom - do tada su se uglavnom izdavale samo kolekcije singlova. Po prvi put su reggae muzičari počeli da prave muziku za inostrano tržište, neke od pesama i su naknadno rearanžirane kako bi odgovarale evropskom uhu.

Iako su i ranije poneki muzičari prihvatali Rastafarijanizam, do 1973. bilo ih zanemarljivo malo. Prva reggae zvezda koja je nosila dredove na sceni bio je Big Youth. Rastafarijanci su do tada smatrani za otpadnike i kriminalce, ali sa dolaskom reggae muzike stvari se menjaju. Ubrzo su svi poznatiji reggae muzičari imali dredove i pevali o Selasiju (posmatrajuci omote Marlijevih albuma moze se primetiti kako mu dredovi postepeno rastu). Jos tada su Holness i Romeo upozoravali na talas lažnih Rasta, ali oni nisu mogli ni da sanjaju da ce neku deceniju kasnije ljudi po celom svetu nositi dredove i crveno-zuto-zelene kapice, bez ikakve veze sa Rastafarijanizmom. Veze reggae muzike sa Rasta religijom je, naročito u očima inostrane publike, bila toliko jaka da su predstavnici stranih izdavačkih kuca, kada su dosli na Jamajku u potrazi za talentima, jednostavno odbijali da potpišu ugovore sa pevačima koji nisu bili Raste i nisu imali dredove.

Veliki uticaj u internacionalnom širenju reggae muzike imao je i engleski punk pokret. Punk bend The Clash radio je obrade roots reggae pesama, kao sto su "Police & Thieves" (Junior Murvin),a u londonskim punk klubovima reggae dj-evi su pustali muziku, jer je tada samo mali broj punk bendova imao snimljene albume. Punk publika je lako prihvatila roots - iako su stilovi bili veoma različiti, osećanje koje ih je proizvodilo bilo je isto, poziv na pobunu protiv postojećeg sistema im je bio zajednički. Neki mladji reggae bendovi, kao što je Misty In Roots, nastupali su zajedno sa engleskim punk bendovima u projektu "Rokom protiv rasizma".

Međutim, taman kad je reggae postajao popularan izvan zemlje, na Jamajci su stvari ponovo počele da se menjaju - započinjala je vladavina dancehall-a.

Black Uhuru

Grupu Black Uhuru (uhuru-sloboda, na svahili jeziku) su 1974. formirali Euvin "Don Carlos" Spencer, Rudolph "Garath" Dennis i Derrick "Duckie" Simpson, koji su zajedno živeli u poznatom "Waterhouse" delu Kingstona. Prva pesma koju su snimili bila je verzija pesme Curtis Mayfield-a, "Romancing To The Folk Song", i imala je ograničen uspeh. Nakon toga Dennis napusta grupu i priključuje se Wailing Souls-ima, a Don Carlos započinje solo karijeru.


Simpson tada poziva Michael Rose-a da bude vodeći pevač, a grupi se priključuje i Errol Nelson. 1977. grupa izdaje album "Love Crisis" (producent Princ Jammy), koji je 1980. re-izdat i preimenovan u "Black Sounds Of Freedom". Pesma "I Love King Selassie" sa ovog albuma je postala jedan od najvećih reggae hitova. Nelson se vraća svojoj grupi Jayes, a bendu se, umesto njega, prikljucuje Puma Jones, koji je ranije radio sa Ras Michaelom. 1980. počinju da snimaju za producente Sly Dunbara i Robbie Shakespearea, u izdavackoj kući "Taxi". Za ovu kuću snimaju album "Showcase", kasnije reizdat kao "Vital Selection", sa hitovima "General Penitentiary", "Shine Eye Gal" i "Abortion".


Izdavacka kuća "Island Records" preuzima bend i reizdaje njihov prvi album za američko trzište, što bendu donosi prvog Gremija 1985. Oni su i prvi reggea bend koji je dobio ovu nagradu. U to vreme je izgledalo da su na putu da steknu internacionalnu slavu, međutim, iako njihova popularnost nije opala nakon razlaza, ona nažalost nije ni rasla. Sredinom osamdesetih Michael Rose napusta bend i započinje solo karijeru, ali ne postiže veći uspeh, uprkos popularnosti albuma "Proud" iz 1990. godine.


Junior Reid preuzima ulogu vodećeg pevača, ali posle nekoliko relativno dobro primljenih albuma i on započinje solo karijeru. 1990. Puma Jones tragično umire od raka. Iste godine se Don Carlos vraća na mesto pevača, ponovo okupljajući originalnu trojku sa Simpsonom i Dennisom. Snimili su par slabo primljenih albuma, nakon čega samo Simpson ostaje od originalne postave. Black Uhuru ostaje jedna od najznačajnijih reggea grupa, iako se internacionalni status koji su postigli pokazao iluzornim.

NOFX

NOFX je pank bend iz Kalifornije, tačnije iz San Franciska. Njihove pesme ponekad imaju i ska i rege elemente. Bend čine Fat Mike (pravo ime Mike Burkett), El Hefe (Aaron Abeyta), Eric Melvin i Erik Sandin. Nastali su 1983, u jednoj srednjoj školi, a prvu postavu činili su Fet Majk, Erik Melvin i Erik Sandin. Ime benda preuzeto je od engleskog pank benda Negative FX, iz Bostona.Jedni su od retkih legendarnih hard-core bendova koji su i dalje aktivni.


Studijski albumi
Liberal Animation (1988. za Wassail Records, napravljeno je 1500 kopija. Reizdanje je izašlo 1991. godine za idavačku kuću Epitaph; Album je producirao Bret Gurevic iz pank benda Bad Religion)
S&M Airlines (1989.)
Ribbed (1991.)
White Trash, Two Heebs and a Bean (1992.)
Punk in Drublic (1994.)
Heavy Petting Zoo (1996.)
So Long and Thanks for All the Shoes (1997.)
Pump Up the Valuum (2000.)
War on Errorism (2003.)
Wolves in Wolves' Clothing (2006.)

EP-ovi
NOFX (1986)
So What If We're on Mystic! (1986.)
The P.M.R.C. Can Suck on This! (1987.)
The Longest Line (1992.)
Liza and Louise (1992.)
Don't Call Me White (1994.)
Leave it Alone (1995.)
HOFX (1995.)
Fuck the Kids (1996.)
Louise and Liza (1997.)
All of Me (1996.)
Timmy the Turtle (1999.)
The Decline (1999.)
Bottles to the Ground (2000.)
Pods and Gods (2000.)
Fat Club 7 (2001.)
Surfer (2001.)
Regaining Unconsciousness (2003.)
13 Stitches (2003.)
7" of the Month Club (2005 - 2006.)
Never Trust a Hippy (2006.)

Živi albumi
I Heard They Suck Live!! (1995.)

Sa drugim bendovima
Drowning Roses/NOFX Split (1988.)
BYO Split Series, Vol. 3 (2002.) sa pank bendom Rancid

Kompilacije
Maximum Rocknroll (1992)
45 or 46 Songs That Weren't Good Enough to Go on Our Other Records (2002.) 2-diska
22 Songs that Weren't Good Enough to go on Our Other Records (2002.)
The Greatest Songs Ever Written (By Us!) (2004.)

Video
Ten Years of Fuckin' Up (1994) VHS Video, kasnije i na DVDu

Mocart

Mozart je danas jedan od najpopularnijih i najomiljenijih kompozitora. Već u ranom uzrastu, Mocart piše izuzetno uspela muzička dela, no tek tokom putovanja u Majnhajm i Pariz Mocartovo stvaralaštvo stiče priznanje, dok period Velikog Mocarta otpočinje sa Bečkim godinama (1781). Volfgang Amadeus Mocart rodio se 27.01.1756. godine u Salzburgu. Njegov otac Leopold, profe- sionalni muzičar, rano je uočio izuzetne sposobnosti svoga sina. 1768. godine u Beču Mocart komponuje operu Bufo.

U vremenu od 1769 - 1773 Mocart i njegov otac u tri navrata putuju u Italiju, domovinu opere, gde Mocart piše operu Lućio Silja. Tako će Mocart kao vrlo mlad stvoriti imidž lutajućeg muzičara, koji će negovati celog života. Inspirisan Hajdnovom muzikom Mocart komponuje u Beču šest kvarteta za žičane instrumente, a u Salzburgu dovršava četiri velike simfonije. Mocart će ostati u Salzburgu sve do septembra 1777. godine , zatim odlazi u Pariz.




U januaru 1781. godine Mocart boravi u Minhenu, gde piše operu Indomeneo. Potom odlazi u Beč, gde u vodećim krugovima visokog društva daje časove klavira i drži uspešne klavirske koncerte. Zahvaljujući baronu Van Švitenu otkriva muziku Baha i Hendla i oduševljen njihovim stvaralaštvom 1782. piše operu Otmica u Saraju i dovršava prva tri iz serije velikih klavirskih koncerata.

Od jula do oktobra 1783. posledni put boravi u Salzburgu, gdje nastaje njegova svečana Misa u G-molu. Sledi potom period koji je bez sumnje najsrećnija faza u Mocartovoj karijeri-bečki period. Uporedo sa Hajdnom dovodi klasični bečki stil do savršenstva. Već 14.decembra 1784. stupa u organizaciju slobodnih Zidara. Figarova ženidba, prva od njegovih triju velikih italijanskih opera, dovršena je 1.maja 1786. Iste godine nastaju i dva velika kvinteta a tokom leta 1788. njegove posledne velike simfonije. Od aprila do juna 1789. Mocart provodi na putovanju (Drezden, Lajpcig, Berlin).

1790.godine Mocart se bori sa materijalnim nedaćama i zapostavlja komponovanje, ali ubrzo sledi prava erupcija novih dela, među kojima je i opera Čarobna flauta. Međutim Mocart je ozbiljno bolestan i ubrzo umire, u Beču, 5.decembra 1791. Uprkos kritikama koje su pratile njegovo stvaralaštvo, Mocartova reputacija je izuzetno velika, a desetak godina kasnije njegovo delo će steći veliku popularnost širom Evrope.

Frenk Geri

Frenk Geri

Kanadski arhitekta
rođen: 28. februar, 1929.
Toronto (Kanada)



Frenk Oven Geri (engl. Frank Owen Gehry) (rođen Ephraim Owen Goldberg, 28. februar 1929.) je arhitekta poznat po svom skulpturalnom pristupu građevinskom dizajnu. Najpoznatiji je po zgradama sa velikim oblinama često prekrivenim sjajnim metalima. Njegov najpoznatiji rad i najjasniji primer njegovog stila je Gugenhajmov muzej u Bilbau, Španiji koji je obložen pločama od titanijuma.
Prickerov paviljon u Milenijumskom parku, 2004

Najznačajnija dela
Gugenhajmov muzej u Bilbau, Španija
Diznijeva koncertna dvorana u Los Anđelesu, Kalifornija
Rokenrol muzej (Experience Music Project) u Sijetlu
Kula Geri u Hanoveru, Nemačka
Kuća koja pleše u Pragu, Češka

Savremena umetnost Kine
Reforme i napredak kineskog društva nude umetnicima bogata iskustva i uslove pogodne za slobodno umetničko izražavanje. Umetnici posmatračima, iz sopstvene perspektive, direktno prikazuju svoja životna iskustva i vidove postojanja stvarajući savremena umetnička ostvarenja koja karakteriše bliskost sa realizmom. Stalna istraživanja i eksperimenti u oblasti umetničkog izražavanja i medija stvaraju raznolika umetnička dela. Savremena umetnost Kine se razvijala u multikulturnom kontekstu gde se različite kulture dodiruju i međusobno utiču jedna na drugu. Uporedo sa otvaranjem Kine prema spoljnom svetu i kineska umetničke grupacije i pojedinci su dobili pun pristup informacijama iz šire oblasti umetnosti. Istovremeno kineski umetnici duboko proučavaju svoje nacionalne kulture i nalaze inspiraciju iz remek dela tradicionalne kineske umetnosti. Balansirajući između globalizacije i lokalizacije jedinstvena kineska umetnost daje svoj doprinos kulturnoj raznolikosti savremene umetnosti sveta. Ovde je prikazan kraći izbor radova savremenih kineskih umetnika 2002. godine.

Bob Marli

Bob Marli

Robert Nesta Marli (engl. Robert Nesta Marley; 6. februar 1945. - 11. maj 1981), poznatiji kao Bob Marli, je bio jamajčanski pevač, tekstopisac i gitarista. Najpoznatiji je izvođač rege muzike, i čuven je po polularizaciji ovog muzičkog žanra van granica Jamajke.

U velikom gradu Bob je bio više izložen muzici koju je voleo, kao što su Fats Domino i Rej Čarls. Dosta vremena provodi sa svojim drugom Nevilom Livingstonom, zvanim Bani, sa kojim odlazi i na časove muzike kod poznatog jamajčanskog pevača Džoa Higsa. Tu upoznaju i Pitera Mekintoša. U to vreme je počela ekspanzija jamajčanske muzike kroz Ska scenu. Kada je napunio 16 godina Bob počinje da radi na ostvarenju svog sna da postane muzičar. Muzika je mnogim mladima na Jamajci bila beg iz siromaštva. Jedan od takvih klinaca bio je i Džimi Klif, koji je sa 14 godina već snimio par hitova. Džimi je upoznao Boba sa Leslijem Kongom, lokalnim muzičkim producentom i nakon što je prošao audiciju, Bob snima svoj prvi singl "Džadž not". Nažalost, ni "Džadž not", ni singl iz 1962. "Uan mor kap of kofi" nisu postigli uspeh kod publike, tako da Bob ubrzo napušta Konga, nakon što je ovaj odbio da ga isplati.

Naredne godine Bob, Banij i još par prijatelja osnivaju grupu Vejlin Vejlers. Nakon lošeg početka i napuštanja nekih članova benda upoznaju Klemeta Doda, producenta muzičke kuće Kohkoun, za koga snimaju singl "Simer daun", koji dosta dobro prolazi na Jamajci. U Vejlin Vejlersima su tad bili Bob, Bani i Piter Toš, koji stiču lokalnu popularnost. Njihova publika sve više raste i oni snimaju još par pesama, kao što su "It hurts tu bi aloun" i "Rul d Roudi". Bob je uskoro preuzeo ulogu lidera, kao glavni pisac tekstova i muzike.

10. februara 1966, Bob se oženio svojom devojkom Ritom Anderson. Sledećeg dana Bob odlazi u SAD, da poseti svoju majku. Po njegovom povratku muzika Vejlin Vejlersa je evoluirala u Rok Stedi. To dovodi do sukoba sa njihovom diskografskom kućom, koja je htela Ska bend. Zato Napuštaju Kohkoun i osnivaju svoju diskografsku kuću Vejl n Soul. Takođe menjaju i ime iz Vejlin Vejlers u Vejlers. Ovo se podudarilo sa rođenjem bobovog prvog deteta Sedala. Za sopstvenu kuću izdaju par singlova, "Bend daun lou" i "Melou mud", pre nego što je propala. Ovo je dosta loše uticalo na bend i tek pošto su upoznali Lija Perija uspevaju da ponovo počnu sa radom. Uz njegovu pomoć snimaju pesme kao što su "Dapi konkverer", "Soul rebel", "400 godina" i "Smol eks". 1970. bendu se priključuju Aston i Čarlton Beret. Bend napušta Peri, a ne želeći da prihvati njegovo preveliko mešanje u njihov rad, i osniva drugu, uspešniju izdavačku kuću Taf Gong, po bobovom nadimku. Bob ubrzo odlazi sa Džonijem Nešom u London, gde snima "Rege on Brodvej" za CBS. I ostatak benda dolazi u London da potpomogne promociju singla,ali ubrzo ostaju bez para. Bob odlazi do Krisa Blekvela, vlasnika Ajlend rekordsa i uspeva da ga ubedi da potpišu ugovor za album, za koji je trebalo da dobiju predujam od 8.000 funti, dovoljno da se vrate kući. To je bio prvi put da jedan rege bend izda album, rege muzičari su do tada izdavali samo singlove i kompilacijske albume. Album se zvao "Ket a fajer" i postigao je priličan uspeh.

U proleće 1973. Vejlersi odlaze na turneju u Englesku, nakon koje ih napušta Bani, koga zamenjuje Džo Higs. Vejlersi odlaze na turneju u Ameriku gde je trebalo da nastupaju kao predgrupa bendu Slaj end d femili stoun, ali su posle samo par nastupa otpušteni jer su postali popularniji od benda koji je trebalo da najave. Takođe su uradili i par koncerata sa Brusom Springstinom, i snimili živi nastup za radio KSAN-FM.

1973. Vejlersi izdaju i drugi album "Burnin' ", sa klasicima kao što su I Shot The Sheriff ("Aj šot d šerif") i Get Up, Stand Up("Ged ap, stend ap"). Njihova popularnost je još više porasla kad je Erik Klepton obradio pesmu "Aj šot d šerif".

1975. objavljuju treći album "Neti Dred"(Natty Dread), sa pesmama No Woman, No Cry ("Nou, vumen, no kraj") i "Revolušn". Na drugoj strani Bani i Piter Toš napuštaju bend zbog solo karijere, zbog čega bend ponovo menja ime u Bob Marli end d Vejlers. Rupu koja je nastala odlaskom dva člana popunjava trio pratećih vokala Aj-Tris (Rita Marli, Džudi Mouvats i Marsija Gritits). Tog leta bend započinje i evropsku turneju. Ovi koncerti su snimani i iskorisceni za "Lajv!" album, na kome se našla i nezaboravna živa verzija pesme "Nou, vumen, no kraj", koja postaje svetski hit. Originalni Vejlersi su poslednji put svirali zajedno na koncertu Stivija Vondera u jamajčanskom institutu za slepe.

1976. objavljen je album "Rastaman vibrejšn", koji postiže veliku popularnost. Časopis Rouling stoun ih proglašava bendom godine. Na ovom albumu se nalazi i moćna pesma "Vor" (rat), pisana po rečima iz govora cara Haila Selasija. 3. decembra 1976. naoružani ljudi upadaju marlijev dom i pucaju u Boba, Ritu i par prijatelja. Na sreću, niko nije poginuo. Dva dana kasnije grupa je održala nezaboravan nastup na Smajl Jamajka koncertu, nakon čega odlaze na turneju u Englesku gde snimaju album 'Egzidas".
Mauzolej Boba Marlija
Ulaz u Mauzolej Boba Marlija

U to vreme Marli dobija prsten Lava judejskog, koji je ranije nosio car Haile Selasije I, što je veliko priznanje za njegov rad. Dalja sudbina ovog prstena je misterija, jer je nestao nakon bobove smrti. Za vreme ove turneje Bob je, igrajući fudbal, povredio palac na nozi, povreda se brzo proširila i u maju je obavešten da ima rak. Rak je bilo moguće odstraniti samo amputacijom, što je Bob odbio, jer se bi to bilo u suprotnosti sa rastafarijanskom verom. Turneja je, naravno otkazana, ali ga bolest nije sprečila da i dalje snima. Tako je 1978. objavljen album "Kaja", nešto mekšeg zvuka u odnosu na ranije albume. Bob je optužen da se prodao jer su većina pesama pohvale marihuani ili ljubavne pesme.

1978. Bob se vraća na Jamajku da svira na Uan lav pis koncertu, gde je nagovorio predsednika i lidera opozicije da se popnu na binu i rukuju se. 15. juna dobija medalju za mir u Trećem svetu, od Ujedinjenih Nacija. Tada je i prvi put posetio Afriku, boraveći u Keniji i Etiopiji. 1980. će prvi put svirati u Africi, na koncertu u Gabonu. Vlada Zimbabvea pozvala ga je da svira na proslavi Dana nezavisnosti, zašta je Bob kasnije izjavio da je to bila najveća počast u njegovom životu.


Bend je i dalje nastavio neumorno da snima, što je rezultiralo albumima "Babilon baj bas" (živi album), "Survajval" (1978.) i "Aprajzing" (1980.). Bend je krenuo na turneju u Ameriku, sa Stivijem Vonderom, ali je nakon nastupa u Bostonu Bobu je pozlilo i jedva je izdržao koncert u Njujorku. Sledećeg jutra, 21. septembra, srušio se dok je džogirao u parku i odveden je u bolnicu, gde su mu pronašli tumor na mozgu i prognozirali mu još mesec dana života. Iako je Rita zahtevala da se turneja prekine, Bob je odlučio da nastavi. Međutim, nakon koncerta U Pitsburgu, bilo mu je toliko loše da je morao da odustane. Prebačen je u bolnicu u Majamiju, gde se 4. novembra krstio u Etiopskoj Pravoslavnoj Crkvi, kao Berhane Selasije (Bob je ranije pripadao frakciji 12 Plemena Izraela).

U poslednjem pokušaju da spase život podvrgao se eksperimentalnom lečenju u Nemačkoj, gde je proslavio i svoj poslednji, 36. rođendan. Pošto lečenje nije uspelo, želeo je makar da umre na Jamajci, ali je stigao samo do Majamija, gde je umro 11. maja 1981. Ceo svet ga je oplakivao i na hiljade ljudi je prisustvovalo njegovoj sahrani 21. maja. Grob Boba Marlija nalazi se u rodnom selu Devet Milja (engl. Nine Miles). Posthumno je odlikovan i jamajčanskim Ordenom časti.

Januara, 2005, javljeno je da Rita Marli planira da ekshumira posmrtne ostatke svog muža i da ih sahrani u Šašmanu (Shashamane), Etiopija. U najavi ove odluke, Rita Marli je rekla: "Ceo Bobov život se vrteo oko Afrike, a ne oko Jamajke". Dosta je otpora ovom predlogu na Jamajci. Rođendanske proslave onoga šta bi bio njegov 60. rođendan, da je još živ su 6. februara održane u Šašmanu po prvi put, umesto kao do tada na Jamajci.

Rembrandt Harmenszoon van Rijn

Rembrant

Rembrant Harmenson van Rijn (hol. Rembrandt Harmenszoon van Rijn, 15. juli 1606. Lajden - 4. oktobar 1669. Amsterdam) bio je najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika u tradiciji umetnosti zapadne Evrope 17. veka. Ovo doba je poznato kao Zlatno doba Holandije. Psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja koje je rado slikao ostale su do danas jedinstvene i neponovljive.
Rembrant, autoportret

Rembrant je rođen u Lajdenu 1606. godine i slikarstvo je učio od čuvenog Jakoba van Svanenburga. Sa 17 godina odlazi u Amsterdam gde slika zajedno sa prijateljem i tada poznatim slikarom Lastmanom, a zatim se vraća u rodni Lajden i otvara atelje gde je slikao i podučavao svog učenika Gerita Doua. 1632. ponovo se vratio u Amsterdam gde se 1634. oženio Saskijom van Ujlenburg. 1649. nakon njene smrti, Hendrijke Štofels je preuzela njegovo domaćinstvo i rodila mu sina 1654. godine.

Rembrant je bio pre svega uspešan portretista, uradivši i dosta autoportreta. Ipak, pretpostavlja se da je sam Rembrant sebe smatrao pre svega istorijskim slikarom, što se vidi po kolekciji istorijskih slika i slika religiozne tematike.

Poznata dela [uredi]
Rembrantova kuća u Amsterdamu
Noćna straža
Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa
Jevrejska nevesta
Ana i Tobija
Žena uhvaćena u preljubi      
Belsazarova gozba
Bludni sin u krčmi
Povratak bludnog sina 
Zavera Klaudija Civilisa     
Avram i Isak
Skidanje sa krsta
Artemizija
Danaja
36 autoportreta

Artemizija Đentileski

Artemizija Đentileski

Artemizija Đentileski (ital. Artemisia Gentileschi) je bila italijanska slikarka, rođena 1593. godine u Rimu, umrla 1653.
Marija Magdalena -
delo slikarke Artemizije Đentileski

U svet slikarstva i umetnosti ušla je zahvaljujući svom ocu - slikaru Oraciju Đentileskiju, koji je podsticao njen talent, učio je da posmatra i primećuje svet oko sebe, meša boje i mašta.

U sedamnaestoj godini napastvovao ju je njen učitelj, a očev prijatelj slikar Agostino Tasi, i od tada kreće njena borba sa prezirom i osudom okoline. Udajom za Pjetra Stjatezija seli se u Firencu gde upoznaje znamenite ljude toga doba Vojvodu Kozima de Mediči, Mikelađela Buonarotija Mlađeg, Galileo Galileja i dr. Sliku « Julija odseca glavu Holofernu » poklanja Kozimu de Mediči za Palatu Piti. On postaje njen zaštitnik i poručilac novih slika. Mikelanđelo B. Mlađi je angažuje da nacrta veliko platno s nagom ženom - Inklinacijom, kao deo svoda u memorijalnoj galeriji posvećenoj njegovom pradedi.

Prva je žena koja je primljena u Akademiju likovnih umetnosti. Bilo je to na dan sv. Luke (zaštitnika umetnika i zanatlija) 1915. godine u Firenci. Njen suprug Stjatezi primljen je u Akademiju nekoliko godina posle nje.
Suzana i starci (1610)

Na poziv Čezara Đentilea odlazi sa kćerkom u Đenovu. Živi u domu porodice Đentile crta njihove portrete, te istorijske ličnosti: Mariju Magdalenu, Kleopatru, Lukreciju... Subina je kasnije odvodi u Veneciju, pa ponovo u Rim, a zatim u Napulj. Ljubav prema slikarstvu pokušala je preneti na kćerku, ali je nju izgleda više interesovala udaja i bračni život.

Živeći u svim tim veličanstvenim gradovima Italije videla je najslavnije građevine, skulpture i slike, šta joj je otvorilo nove vidike i dalo dodatne motive.

Bila je jedna od retkih žena koja je imala dovoljno snažnu individualnost da se izdigne iznad konvencija svoga doba, uporno tražeći ljubav, opraštanje i punoću življenja kroz umetnost.

Umrla je 1653. godine u Napulju. (Ras)

The doors

The doors
Grupu The Doors, jednu od najutjecajnijih i najkontroverznijih rock grupa 60-ih, osnovali su 1965. u Los Angelesu dva studenta, Jim Morrison (vokal) i Ray Manzarek (klavijature), a kasnije su im se pridružili bubnjar John Densmore i gitarist Robby Krieger. Grupi se nikada nije priključio basist, tako da su njihovim zvukom dominirale Manzarekove električne klavijature te karakterističan Morrisonov dubok glas. Muzika The Doorsa se u početku temeljila na rocku i bluesu, iako je tekstopisac Ray Manzarek bio iskusan jazz-rocker što je uvelike pridonijelo osobitosti zvuka benda. Grupa je potpisala ugovor s Elektra Recordsom 1966. i izdala prvi album, "The Doors", koji je uključivao i veliki hit "Light My Fire", izdan 1967. Pjesma se odmah plasirala na sam vrh top-lista i postala njihov najveći hit, a kasnije je doživjela i velik broj obrada. Kao i "Light My Fire", cijeli debi album je postao ogroman hit i (p)ostao jedna od najuzbudljivijih ploča psihodelične ere. Miješajući blues s klasikom, istočnim zvukovima i popom, bend je stvorio jedinstven i prepoznatljiv zvuk. Svojim bogatim i hladnim glasom te jedinstvenim, sumornim poetskim vizijama, Morrison je istraživao dubine najmračnijih i najtajanstvenijih aspekata psihodeličnog iskustva. Godine 1967. izlazi i njihov drugi album "Strange Days", na kojem su dva velika hita: "People Are Strange" i "Love Me Two Times". Samo godinu dana kasnije izlazi album "Waiting For The Sun", s kojeg su također potekla dva velika hita: "The Unknown Solider" i njihov drugi američki broj jedan - "Hello I Love You". Po mnogima, veliko razočaranje grupe The Doors predstavljao je njihov album iz 1969. godine, "The Soft Parade", s kojeg je, kao jedini hit, potekla pjesma "Touch Me". Optužena za preveliku dozu rock undergrounda na albumu, grupa je uzvratila s posljednja dva velika albuma snimljena s Morrisonom, za koje su inspiraciju potražili u čistom bluesu. Početkom 1971. snimljen je album "L.A. Woman", ujedno i zadnji na kojem je pjevao Jim Morrison. Od samoga početka Morrison je predstavljao centar benda, pokazavši se kao vrlo nestabilna osoba tijekom svoje kratke karijere. 1969, Morrison je uhićen zbog skidanja na koncertu u Miamiju, a taj je incident skoro uzrokovao raspad benda. Grupu The Doors cijelo je vrijeme pratio niz skandala koji su se javljali kao posljedica buntovničkog ponašanja članova i ništa manje buntovničke glazbe. Njihova je glazba oduvijek bila pokušaj odupiranja postojećim pravilima, zbog čega ju je vrlo dobro prihvaćala mlada generacija. Morrisonova skidanja na pozornici, kao i optužbe za bogohuljenje, razlozi su zbog kojih je postao neka vrsta heroja svoje generacije, ali i zbog kojih je često bio optuživan i zatvaran. Sredinom 1970. godine Morrison se povlači u Pariz s namjerom da piše pjesme, a godinu dana nakon toga umire, navodno od srčanog udara. Dosta vremena nakon njegove smrti smatralo se da je Morrison, zapravo, izrežirao svoju smrt kako bi izbjegao odlazak u zatvor u Americi. Jim Morrison je uskoro postao kultna ličnost te je i nakon smrti privlačio veliku paznju medija. Albumi grupe The Doors i dalje se prodaju tijekom 80-ih, ali popularnost veću čak i od one za života Morrisona postižu 1991. godine, kada je Oliver Stone snimio film "The Doors", s Val Kilmerom u glavnoj ulozi. Čak i danas, više od 30 godina nakon Morrisonove smrti, grupa The Doors i dalje prodaje zapanjujuće velik broj materijala i smatra se jednom od najvećih legendi rock muzike.

A perfect circle

A perfect circle (cesto zvani APC) bese alternativni rock band, formiran od strane gitariste Billy Howerdel-a. Howerdel je radio kao studijski gitarista za bendove kao sto su Nine Inch Nails, The Smashing Pumpkins, Fishbone, Guns’n’Roses i Tool. Tokom snimanja albuma grupe Tool AEnima, pustio je svoje demo snimke pevacu Tool-a, Maynard James Keenan-u, koji, iako je Howerdel isprva hteo zenksi vokal, se ponudio da mu bude pevac, ako Howedel ikada osnuje bend.

ISTORIJA

Mer De Noms era 1999-2000

Bend je poceo da vezba u sastavu: bubanj – Josh Freese (The Vandals), bubanj – Tim Alexander (Primus i Laundry), gitarista Troy Van Leeuwen (Failure) o basista, violinista Paz Lenchantin (kasnije Zwan), i to muziku koju je Howerdel komponovao.Zavrsavaju njihov debi album Mer de Noms (francuski “Sea of Names”). U ovo vreme je Tool bio u pregovorima sa njihovom izdavackom kucom, sto je dalo Keenan-u vremena da kompletira svoj rad.

Thirteenth Step i eMOTIVe era

Izmedju Lenchantin-ovog napustanja benda i odlaska u Zwan Billy Corgan-a, i postanka Van Leeuwen-a novog gitariste Queens of the Stone Age, bendu je trebao novi basista i gitarista za performance. Ta mesta su zauzeli ex basista Marilyn Manson-a, Jeordie White (ranije poznat kao Twiggy Ramirez) i ex Smashing Pumpkins gitarista James Iha.

Bend je izdao drugi album, Thirteenth Step, 16 septembra 2003. Treci album eMOTIVe je izdat 2 novembra 2004, i sadrzi obrade anti-rantih numera autora kao sto su John Lennon i Joni Mitchell. eMOTIVe je snimljen sa raznim proslim i tada trenutnim clanovima APC, ali uglavnom sa Keenan-om i Howerdel-om.

16 novembra 2004 bend je izdao DVD i CD set nazvan aMOTION. Set je sadrzao spotove za singlove, kao i neke ranije neizdate video zapise, zajedno sa b stranama i remiksima.

Hiatus 2003 sadasnjost

APC je trenutno na “pauzi”, uglavom zahvaljujuci Keenan-ovoj obavezi prema Tool-u. APC je iskusio svoj deo loseg perioda tokom snimanja, izdavanja i turneje Tool-a za njihov album Lateralus. Ovo cini bend ektremno dinamicnim u smislu njegovih clava. Tokom ovog perioda, ostali clanovi benda su trazili sebi projekte sto bi moglo da znaci da mogu biti zauzeti kada se APC reformira, sto je bio slucaj sa i Troy van Leeuwen-om i Paz Lenchantin-om.

Od maja 2006 Keenan je na turneji sa Tool-om, Howeredel planira solo album, a White je na turneji sa Nine Inch Nails-ima. Iha je trenutno na turenji sa Vanessa and the O’s u Evropi. 6 decembra, Freese je preuzeo poziciju bubnjara u Nine Inch Nails-ima, zamenivsi Alex Carapetis-a.

Freese nastavlja da radi sa The Vandals. Oni trenutno rade na novom studiskom albumu, koji bi trebalo da izadje leta/jeseni 2006. Takodje je predvidjeno da ucestvuje u ponovnom okupljanju DEVO.

Iha je pitan da ucestvuje u ponovnom okupljanju The Smashing Pumpkins-a, da bi line-up bio kompletan, ali se jos uvek nije izjasnio o svom pristanku.

Keenan je nedavno rekao u intervjuu za francuski magazin Rock Hard da on misli da ja zavrseno sa APC. Billy Howerdel je potvrdio ovo rekavsi da nema planova za novi album odnosnto turneju.


Diskografija:
Mer de Noms 1999
Thirteenth step 2003
eMOTIVe 2004

Paul Auster

Pol Oster (Paul Auster)

Bruklinska revija ludosti
Knjiga opsena
Levijatan
Meseceva palata
Njujorska trilogija
Otkrivanje samoce
Prorocka noc
Putovanja u skriptorijum



Pol Oster je autor knjiga G. Vertigo, Levijatan, Njujorska trilogija, U zemlji poslednjih stvari ... Napisao je i dve memoarske knjige, knjigu eseja Umetnost gladovanja kao i zbirku pesama Iscezavanja. Autor je scenarija za film Dim, koreditelj (sa Vejnom Vangom) filma Modri u licu i scenarista i reditelj filma Pandorina kutija. Njegove knjige prevedene su na dvadeset dva jezika. Zivi u Njujorku.

LITTLE MISS SUNSHINE

LITTLE MISS SUNSHINE, 2006.
(USA)

Where's Olive?

Žanr: Komedija
Trajanje: 101 min

Glavne uloge: Greg Kinnear ("Stuck on You", 2003.), Steve Carell ("The 40 Year Old Virgin", 2005.), Toni Collette ("Connie and Carla", 2004.), Paul Dano ("Fast Food Nation", 2006.), Abigail Breslin ("Signs", 2002.), Alan Arkin ("Firewall", 2006.)

Scenario: Michael Arndt
Režija: Jonathan Dayton ("The Cutting Edge" TV serija, 1983.), Valerie Faris ("The Cutting Edge" TV serija, 1983.)

Sinopsis:
Porodica Hoover se seli iz Albukerkija u Kaliforniju da bi ispunila snove sedmogodišnjoj Olivi (Abigail Breslin), običnoj devojčici sa velikim snovima. Na svom putu do tamo, članovi porodice se moraju suočiti sa slomljenim snovima, slomljenim srcima i pokvarenim VW busom. Dok putuju kroz bizarne predele, Hooverovi uče da veruju i podržavaju jedno drugo na životnom putu, bez obzira na izazov.

Official site

Trailer

Ocena publike: 8.3/10

Datum svetske premijere: 26. jul 2006.

Mano Chao

Manu Chao - 25 Jun 2007


Manu Chao je francuski pevac latino (rock, punk, narodne) muzike, spanskog je porekla, a rodjen je 21. juna 1961. godine u Parizu. Pravo ime mu je Hose-Manuel Tomas Artur Chao.

Otac mu je pisac Ramon Chao iz Vilalbe u Galiciji, a majka mu je baskijskog porekla. U Francusku su se preselili tokom dikrature Franiciska Franka, koja je trajalo do njegove smrti 1975. godine. Stoga je Manu Chaao svoje detinstvo proveo u Parizu.

Vec u svojoj mladosti, Manu Chao postaje priznat na pariskoj sceni alternativne rock muzike, a 1987. zajedno sa svojim bratom Antroinom i rodjakom Santiagom osniva grupu pod nazivom Mano Negra. Mano Negra, direktno prevedeno sa esperanta, znaci Crna Ruka. Grupa postize veliki uspeh u Francuskoj, a kasnije i na turneji u Juznoj Americi, sa hitom Mala Vida. Ovu pesmu su kasnije zajednoiyvodili Manu Chao i R.E.M.

Muzika grupe Mano Negra je bila kombinacija brojnih stilova: Punk rock-a pod uticajem grupe The Clash, zatim Reggae-a, Ska i Latino muzike sa duvackom sekcijom.

Ova grupa je svoj potencijal crpila sa tri kontinenta, bili su pioniri world muzike koja je uticala na muzicka desavanja u Evropi i Severnoj Americi, a kombinacija Africkih ritmova sa Latino i mediteranskom muzikom bila je jedinstvena u to vreme.

La Mano Negra ili Crna Ruka je bila anarhisticka organizacija u Spaniji. Spanska policija je verovala da je vecina spanskih anarhista ustvari deo te organizacije.

Naime postoji i fraza u spanskom jeziku koja kaze: Ovde je bila crna ruka. Ova frazu spanci koriste kada zele da kazu da je pocinjeno neko kriminalno delo koje je liseno moralnih vrednosti.

Grupa Mano Negra se raspada 1995.

Posle raspada grupe Mano Negra Manu Chao je otisao u Centralnu Ameirku, gde je naredne cetiri godine proveo putujuci po planinskim gudurama, naoruzan akusticnom gitarom i cetvorokanalnim magnetofonom.

Po povratku iz Juzne Amerike 1998. godine je usledio prvi solo projekat pod nazivom Clandestino, bio je to minimalisticki sastav koji su sacinjavali gitara, udaraljke i decji instrumenati.

Sa pesmom Welcome To Tijuana uspeo je da napravi pravu veselo-ironicnu himnu o dobro poznatom gradicu na Meksickoj granici sa SAD, gde caruju sverc, prostitucija i narkomanija (Welcome to Tijuana / Tequilla, sexo, marijuana...).

Sa naglaskom na teme kao sto su ilegalna imigracija i drzavna represija, albumom je provejavao ostar drustveno-politicki komentar uperen u pravcu kapitalisticke eksploatacije Treceg sveta. Na albumu Proxima Estacion: Esperanza izdatom 2001. godine, potencirajuci rege zvuk, Manu Chao izmedju ostalog ukljucuje i jedan recitativ na ruskom. Album je dobio nagradu londonskog Bi-Bi-Sija za najbolji album World muzike.

Manu Chao je multi lingvista i peva na francuskom, spanskom, arapskom, galiciskom, portugalskom, engleskom, a cesto koristi i kombinacije ovih jezika u pojedinim pesmama, ponekad cak sve u jednoj pesmi.

Kao i upotreba raznih jezika u tekstovima njegovih pesama, tako mu je i muzika inspirisana raznim zanrovima kao sto su rock, punk, francuska sansona, salsa, alzirski rai, ali najvise se osecaju reggae i ska.

Veci deo inspiracije u tekstovima i aranzmanima crpi iz svog detinstva i sazrevanja u delovima Pariza u kome zive uglavnom stranci, i sa putovanja Juznom Amerikom. Tekstovi su mu uglavnom o ljubavi, zivotu stranaca u getoima i vecinom su politicki levicarski orijentisani. Zbog toga Manu Chao ima mnogo obozavatelja medju levom strujom Evropskih zemalja, a izmedju ostalog i u pokretu protiv ujedinjene Evrope.

Manu Cao je nesumnjivo autenticna pojava na svetskoj muzickoj sceni. Usled svog mesanog porekla, a pre svega svojom muzikom, postao je jedan od najupecatljivijih reprezenata globalnog multikulturalnog drustva, i istovremeno jedan od najburnijih kriticara procesa ekonomske globalizacije. Njegova retorika se krece u pojednostavljenim okvirima romanticnih anarho tendencija, na tragu blage ideoloske paranoje: Ono sto moramo da uradimo jeste da kazemo `Ne` ovakvom svetu ciji dalji razvoj vodi u samounistenje. - jedan je od stihova njegove pesme.

Ipak, Manu Chao se, paralelno sa prodiranjem na trziste SAD, upleo u onu vrstu kontradikcije koja se javlja kod svih izvodjaca koji se bore protiv korporativnog kapitalizma - objavljivanjem albuma pod okriljem takvih multinacionalnih korporacija kakve su Virgin i EMI, donekle se izgubio socijalni sadrzaj njegove muzike, uz bojazan da izgubi svoj antiglobalisticki potencijal.

Depeche Mode

Depeche Mode (фр. Dépêche mode, најновије модне вести) је музичка група из енглеског града Бејзилдона (Basildon) основан 1980. године. Од настанка групе до данас стил им се постепено мењао, од поп диско звука новог таласа осамдесетих (new wave/new romantic), на прва 4 албума, до мрачног таласа (dark wave) и за њих карактеристичног звука који се сврстава у алтернативну музику. Међутим, електронски звук је део идентитета групе од настанка до данас, и многи их и даље сврставају у електронску музику. Тренутно су једна од најдуже активних група на музичкој сцени још од времена новог таласа и новог романтизма (new wave/new romantic).

Њихови спотови се релативно често приказују на МТВ-у. Процењује се да је до 2006. године ова група продала укупно око 72 милиона албума широм света. Њихова музика је оставила утицај на многе музичаре током година због новог приступа у компоновању, снимању и коришћењу семплова. Међутим, још увек се о њима често говори као о "групи из осамдесетих". Иако су имали огроман утицај на модерну електронску денс музику остали су група чија је одредница ипак - алтернатива.

Тренутно наступају као трио:
Мартин Гор (главни аутор песама, вокали, гитаре, клавијатуре)
Дејвид Гон (водећи вокал, од скора аутор, понекад свира)
Ендру Флечер (раније само клавијатуре, првенствено управља свим пројектима, други инструменти)

Ранији чланови:
Алан Вајлдер (продукција, клавијатуре, бубњеви, вокали, повремено аутор) од 1982. до 1995.
Винс Кларк (први аутор, клавијатуре), од 1980. до 1981.

Peter Paul Rubens

Peter Paul RubensFlamansko slikarstvo
Slikarstvo 16. i 17. veka

Ime i prezime: Peter Paul Rubens
Rođen: 28. juni 1577, Zigen - Vestfalija
Umro: 30. maj 1640, Antverpen - Flandrija
Pravac/tradicija: Barok
Značajna dela: Ciklus slika posvećenih Mariji Mediči • Adam i Eva • Otmica Leukipovih kćeri • Borba Amazonki • Tri gracije • Vojvoda od Lerme
Uticaji od: —
Uticao na: Antonijus van Dajk


Peter Paul Rubens (hol. Peter Paul Rubens) (Zigen, 28. jun 1577—Antverpen, 30. maj 1640), bio je flamanski slikar i diplomata španskog habzburškog kraljevstva.

Jedan je od najvećih majstora baroknog stila u slikarstvu koji je sjedinio najbolje tradicije severnog i italijanskog slikarstva. Stvorio je slike pune dramatike, čulnosti i sjaja boja. One obično prikazuju alegorije inspirisane mitološkom simbolikom. Živio je najviše u Antverpenu, ali je radio i u Francuskoj i Španiji.

Malo je umetnika u istoriji umetnosti bilo tako čuveno i uticajno u svoje vreme poput Rubensa.

Antoni Gaudi

Antoni Gaudi
Kasa Mila, Barselona
Gaudijevo nedovršeno remek delo, Sagrada Familija
Ulaz u Park Guelj, Barselona

Antoni Gaudi (Antoni Gaudí i Cornet) (25. jun 1852. – 10. jun 1926.) bio je katalonski arhitekta poznat po svom jedinstvenom stilu i izuzetno individualističkom dizajnu. Na engleskom i španskom, a često i na srpskom, zovu ga Antonio Gaudi.

Život

Gaudi je rođen u malom gradiću Reus, provincija Taragona, (Španija) 1852. godine. Oko njegovog mesta rođenja danas se nadmeću gradići Riudoms i Reus, iako većina njegovih biografa smatra da se rodio u Reusu. Roditelji su mu bili Fransesk Gaudi Sera i Antonija Kornet Bertran.

Gaudi je studirao arhitekturu na Višoj tehničkoj školi arhitekture (šp. La Escuela Técnica Superior de Arquitectura) u Barseloni od 1873. do 1877. Zbog nedostatka novca, uporedo sa studijama, radi kao tehnički crtač i ponekad kao dizajner namještaja. Pošto je te poslove odlično radio, za različite projekte ga primaju dvojica poznatih katalonskih arhitekata, Đuzep Fontsere i Đoan Martorelj.

U 26 godini diplomira, te za početak u profesiji radi kao dizajner interijera i dekorator. Jedna od vitrina koju je dizajnirao za poznato obdanište, Kasa Kornelja (katal. Casa Cornellà) u Barseloni, biva izabrana za Univerzalnu izložbu u Parizu, 1878. godine. Taj čin pravi zaokret u profesionalnom i privatnom životu mladog Gaudija. Eusebi Guelj, jedan od uvaženih poslodavaca tekstilne industrije u Kataloniji, bio je impresioniran elegancijom i modernim stilom te vitrine, te je postao Gaudijev glavni klijent i mecena, po kome će kasnije dobiti ime i Park Guelj.

U kasnijim godinama se posvetio isključivo izgradnji svog remek dela — katedrale Sagrada Familija.

Dana 7. juna 1926. godine, Antonija Gaudija je pregazio tramvaj. Zbog zapuštenog izgleda i praznih džepova taksisti su odbili da ga voze u bolnicu bojeći se da neće moći da im plati vožnju. Niko nije prepoznao poznatog barselonskog arhitektu, dok ga prijatelji nisu pronašli u bolnici za siromašne sledećeg dana. Kada su hteli da ga premeste u bolju bolnicu on je to odbio. Umro je dva dana kasnije, ožaljen od cele Barselone.

Najznačajniji radovi

Kasa Visens (1878—1880)
Palata Guelj (1885—1889)
Terezijanski koledž (1888—1890)
Kasa Kalvet (1899—1904)
Kasa Batljo (1905—1907)
Kasa Mila (Pedrera) (1905—1907)
Park Guelj (1900—1914)
Sagrada Familija (1884—1926)

Mnogi njegovi radovi se nalaze u centru Barselone. Osam ih je UNESKO proglasio za svetsku baštinu.

Endi Vorhol

Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika.

Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja wikipediastvarajući pop art.

Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“.

Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih.

Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama.

Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku.

Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje.

Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čin ifelacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama.

Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda.





Ako želite da saznate sve o Endiju Vorholu, dovoljno je da vidite spoljašnjost mojih slika i mojih filmova i mene, i to sam ja, nemam ničeg iza!

* * *

Slikam na ovaj način, jer želim da budem mašina. Šta god radio, radim kao mašina, jer tako hoću. Bilo bi odlično kad bi svi bili takvi.

* * *

Deni se seća da me je neki reporter pitao da li su na moje filmove uticale tridesete ili četrdesete. "Ne, rekao sam mu, desete. Naročito Tomas Edison".

* * *

Volim Los Anđeles. Volim Holivud. Oni su tako lepi. Svaki je plastičan, a ja volim plastičnost. Hoću i sam da budem plastičan.

* * *

Pop je omogućio ljudima da shvate da su baš oni ono što se dešava. Više nisu morali da pročitaju knjigu da bi bili deo kulture, bilo je dovoljno da je kupe.

* * *

Naši su klinci isti kao i Volt Diznijevi, samo što su naši moderni pa se drogiraju i imaju aktivan seksualni život.

* * *

Ljudi uvek više vole da izbegnu novu stvarnost, radije prihvataju staru stvarnost sa novim detaljima.





"Volim Ameriku i za to imam nekoliko povoda. Moje su
slike simbolične izjave o blještavim bezličnim proizvodima
i upadljivim objektima na kojima je Amerika danas sazdana.
Oni su projekcija svega što se može kupiti ili prodati:
praktični, ali prolazni simboli koji nas tjeraju naprijed."
Andy Warhol