Radiohead

Rejdiohed(engl. Radiohead) je britanska alternativna rok grupa koja je za dve decenije postojanja stvorila specifičan zvuk koji je uticao na mnoge mlađe generacije (Travis, Strouks, Muse). Grupa je nastala 1986.godine na Oksfordskom univerzitetu pod imenom On Friday, ali je 1991. godine, prilikom sklapanja ugovora sa EMI-em ime promenjeno u Rejdiohed, po istoimenoj pesmi grupe Tolking heds. Originalna postava grupe tokom godina se nije menjala:
Tom Jork (Thom Yorke), vokal,ritam gitara,klavir,elektronski zvukovi
Džoni Grinvud (Jonny Greenwood), gitara,klavijature
Ed O`Brajen (Ed O'Brien), gitara,prateći vokali
Kolin Grinvud (Colin Greenwood), bas gitara, sintesajzer
Fil Selvej (Phil Selway), bubnjevi

Objavili su šest studijskih albuma i veći broj demo snimaka i živih albuma. Spesifičnost njihove muzike su tehno prizvuci (posebno izraženi na Kid A albumu) za koje je odgovoran Tom Jork, frontmen i pevač grupe koji se pre Rejdioheda bavio tehno muzikom što je demonstrirao i na solo albumu The Eraser objavljenom 2006. Prvi značajniji proboj grupa je napravila reizdanjem numere Creep 1993. godine, a pored nje, u njihove najpoznatije numere spadaju:

Street Spirit(Fade Out) sa albuma The Bends
Karma Police i No Surprises sa albuma OK Computer
Idioteque sa albuma Kid A
You And Whose Army,Pyramid Song i I Might Be Wrong sa albuma Amnesiac
2+2=5,Where I End And You Begin i Go to Sleep sa albuma Hail to the Thief.

Antonio Lucio Vivaldi

Antonio Lucio Vivaldi (Antonio Lucio Vivaldi) (Venecija 4. mart 1678–28. jul 1741. Beč), je bio venecijanski sveštenik i kompozitor iz perioda baroka, kao i poznati violinista.

U zimu 1678. godine, u vreme kada je Veneciju zadesio do tada neviđeno visok vodostaj, u ulici San Martin, u kvartu Kastelo, nedaleko od Arsenala, rodio se mali Antonio - dana 4. marta, dok je najveći deo grada bio poplavljen. Istoga dana je i kršten: "Antonio Lućo, sinčić gospodina Đovanija Batiste Avgustina Vivaldija, svirača, i gospođe Kamile, njegove supruge, rođen je 4. marta tekuće godine, a primio prvo pričešće u svome domu zbog smrti što mu pretiše", zapisano je u crkvenom registru. Smrt je zaista vrebala Vivaldija tokom čitavog života. Bolest ga je pratila u stopu, iako se do danas ne zna od čega je tačno bolovao. Bol i stalno stezanje u grudima pratili su ga celoga života, a on se lako umarao i vrlo teško hodao, tako da se kroz svoju rodnu Veneciju kretao isključivo gondolom ili kočijom. Ipak, to ga nije sprečilo da svoj život proživi u uzbudljivom i brzom ritmu i da u njegovim muzičkim delima uvek vlada veselost, dobro raspoloženje i "večito proleće". Đovani Batista, Antonijev otac, bio je svirač i violinista pri bazilici Svetog Marka 1685. godine, 2 godine pre sinovljevog rođenja. Niko nije koristio prezime Vivaldi, već su ga svi zvali Rosi zbog riđe kose, koju je nasledio i njegov sin prvenac. Đovani se bavio i komponovanjem - godine 1688. izvedena je njegova opera "Nesrećna vernost". Ipak, smatrao je da je posao muzičara nepouzdan, pa je pored kuće držao i berbernicu gde je i sam radio, a supruga Kamila poticala je iz porodice krojača. Za bolešljivog Antonija smatrao je da je najbolji sveštenički poziv, ali mali Antonio nije mogao ni da pohađa školu. Zbog lošeg zdravlja uzimao je privatne časove kod sveštenika crkve San Đeminijano.

Antonio je imao samo 5 godina kada su Turci opsedali Beč. U žiteljima Mletačke republike tada se javila nova volja i snaga za život, pa se na ulicama neprestano odvijalo danonoćno slavlje. Mali Vivaldi je to odlično upamtio. U Veneciji su takođe, pozorišta bila izuzetno popularna, posebno među plemstvom, a muzikom su gotovo svi želeli da se bave. Otvorena su 4 Konzervatorijuma za muzičko obrazovanje sirote dece, a Antonijev otac je odlučio da sina poduči sviranju violine. Uskoro je osim violine Antonio naučio da svira i čembalo i druge instrumente, a zatim je ubrzo počeo i sam da komponuje. Imao je 25 godina kada je zvanično izučio za sveštenika. Iste godine zaposlio se kao profesor violine i drugih gudačkih instrumenata u Školi za muziku gde će kasnije nastati mnoga njegova dela. Vrlo brzo se pročuo kao odličan učitelj, a njegova zarada je premašivala očevu. 1705. godine Antonio je objavio svoje prvo delo "Kamernu sonatu za dve violine i violončelo". Osim za muziku, Antonio je imao i savršen osećaj za poeziju. Kada mu je bilo 35 godina komponovao je "Harmonijske imaginacije" na sopstvene stihove što je bio i gromoglasni početak uspešne operske karijere Antonija Vivaldija. Između 1714. i 1739. godine napisao je 18 opera za pozorište Sant Anđelo koje će potom i sam početi da vodi. Uskoro zatim stupio je i u službu princa u Mantovi i postao kapel-majstor njegovog kamernog orkestra od 1718. do 1720. godine. Tokom tog perioda uspešno je komponovao i duhovna i svetovna dela. Tamo je upoznao i Anu Žiro, mladu pevačicu i svoju buduću družbenicu, koja će kasnije tumačiti brojne uloge u Antonijevim operama. Nedugo zatim, uspehe koji su već doživeli Vivaldijevi koncerti na kojima je svirao čembalo ili prvu violinu u Evropi sada doživljavaju opere u Italiji. Stigao je i poziv sa Venecijanskog konzervatorijuma gde uskoro odlazi sa Anom.

Godinu dana kasnije u Amsterdamu je objavljeno dvanaest Vivaldijevih koncerata, od kojih su prva četiri bila "Godišnja doba" - muzičke ilustracije ljupkih soneta. Njihov uspeh je bioogroman i munjevit. Na koncertu u Parizu 1728. godine "Četiri godišnja doba" čuo je i Luj XV. Očaran, pozvao je Vivaldija da svira na njegovom venčanju, kao i onda kada su mu se rodile dve kćeri-bliznakinje. Tih godina, Vivaldi je svoja dela izvodio pred najuticajnijim vladarima Evrope. Tada Vivaldi odlučuje da više ne štampa svoja dela jer mu autorska prava nisu bila zaštićena, što je finansijski dalo dobar efekat, ali su time mnoga njegova dela izgubljena, a interesovanje za njegove koncerte počinje polako da bledi. 1740. godine odlučuje da sa Anom otputuje u Beč, ali je ona ostala u Gracu da bi izvela nekoliko njegovih opera. Godinu dana kasnije Vivaldi je prodao nekoliko svojih dela grofu Kolaltu, ali kasnije više nema podataka o njemu, osim smrtovnice na kojoj piše da je Antonio Vivaldi, sveštenik, star oko 60 godina umro od posledica unutrašnje infekcije 28. jula i sahranjen na groblju bolnice. Kompozitor je tada dosta osiromašio pa je sahranjen sasvim skromno. Njegova velika ljubav Ana nastupila je još nekoliko puta 1744. godine i kasnije se o njoj gubi svaki trag. Nakon Antonijeve smrti sveštenik manastira San Martino pronašao je obimnu zbirku muzičkih dela koja su ostala iza Vivaldija - tri stotine njegovih koncerata, osam sonata, četrnaest opera, pet svezaka duhovnih kompozicija i dve sveske svetovne vokalne muzike. Preostali deo značajnog opusa Vivaldija pronađen je nešto kasnije i u palati Duraco u Đenovi

Frederik Fransoa Šopen

(1810. – 1849.) Frederik Fransoa Šopen: Najistaknutiji predstavnik poljske muzičke culture.

Kompozitor i pijanista romantizma Frederik Fransoa Šopen rođen je 1810. godine u Poljskoj, ali se u svojoj dvadesetoj godini seli u Pariz. Već kao dječak Šopen pokazuje veliki talenat. Sa sedam godina je već komponovao dva muzička djela, dvije poloneze, a sa osam godina održao je svoje prve koncerte.


Varšavske novine su pisale o "malom Šopenu", čudu od djeteta koje nastupa na raznim aristokratskim zabavama u prijestonici kao glavna atrakcija. U Varšavi je bio poznat kao "drugi Mocart".


Godine 1829. u Varšavi je sreo Paganinija, a iste godine upoznao je svoju prvu ljubav, studentkinju i pjevačicu Konstancu Glatkovsku, koja ga je inspirisala. U ovo doba nastaju i oba Šopenova klavirska koncerta. Ranu mladost provodi na putovanjima u Berlinu, Beču i Drezdenu. U Beču je održao dva klavirska koncerta, za koje je dobio i dobru i lošu kritiku. Svoj prvi klavirski koncert, opus 21 u f-molu, izveo je prvi put u Varšavi u novembru 1829. godine.


Šopen se u Parizu družio sa drugim poljskim iseljenicima, a neki od njegovih prijatelja bili su muzičari Franc List, Hektor Berlioz, Feliks Mendelson i Robert Šuman.

Šopen se 1836. godine vjerio sa Poljakinjom Marijom Vodzinjskom, kojoj je tada bilo 17 godina. Međutim, daleko je atraktivnija bila njegova veza sa Žorž Sand, koja ga je veoma voljela.


Kratko prije svoje smrti, Šopen se dao nagovoriti da ide na turneju po Engleskoj. To je bila kobna odluka. Tamošnja vlažna klima negativno je uticala na Šopena, koji je bolovao od tuberkoloze. Preminuo je ubrzo po povratku u Pariz, 17. oktobra 1849. godine, u okruženju prijatelja i rođene sestre.


Sahranjen je u Parizu, a srce mu je preneseno u crkvu Svetog krsta u Varšavu, u skladu sa njegovim testamentom. Sahrana je odgođena skoro dvije nedjelje zato što je Šopen želio da se na njoj pjeva Mocartov "Rekvijem" sa ženskim glasovima, nešto što crkva Medelene nikada prije nije dozvolila. Na sahrani je bilo oko 3.000 ljudi.

Zoran Kostić Cane (rođen 17. avgusta 1964. u Beogradu) pevačku karijeru je započeo u sastavu "Urbana gerila" da bi nastavio kao frontmen "Radničke kontrole" u kojoj su još bili bubnjar Žika Todorović, basista Srđan Đile Marković i gitarista Darko Milojković. Sa snimcima "Dosada", i "TV u koloru" pojavili su se na kompiliacijskom albumu "Artistička radna akcija" (Jugoton 1981.)

Na tim snimcima gostovali su gitarista Ljuba Sedlar (svirao je bubnjeve) i bubnjar Relja Obrenović iz grupe "Petar i zli vuci". Radnička kontrola nastupila je 1981. na smotri ABRS na Tašmajdanu kada je koncert prekinut zbog Canetovog provociranja publike, a njegovo ponašanje je izazvalo i moralno političke rasprave u dnevnim novinama. Nastupali su kao predgrupa u Ljubljani na poslednjem koncertu Šarla akrobate oktobra 1981. godine. To je ujedno bio poslednji koncert Radničke kontrole.

Grupu Partibrejkers osnovali su avgusta 1982. godine Cane, bubnjar Goran Bulatović Manza (rođen 1959.), gitarista Nebojša Antonijević Anton (rođen 20. februara 1961. godine u Zemunu) i gitarista Ljubiša Kostandinović (rođen 1959.) Manza i Ljuba su svirali zajedno u grupi Republika, a Anton je u drugoj polovini sedamdesetih svirao u grupama BG 5 (Sa Ivicom Vdovićem i Bojanom Pečarom), Butik i Šine. Gostovao je i na pločama drugih grupa, potpisujući se kao Riki Rif. Shodno svom razuzdanom ponašanju i po Canetovom doživljaju samih sebe, a u Manzinom prevodu, nazvali su se Partibrejkers (Žurkolomci).

Prvi nastup imali su 4. oktobra 1982. u "Dadovu" kao predgrupa sastavu The Fifties. Tokom sledeće godine svirali su sve intenzivnije. U Zagrebu su jednom prilikom za tri dana održali pet koncerata. Pošto ih je pažljivo slušao, za peti nastup zvuk je uradio Džoni Štulić i čak se ponudio da im bude producent.

Na ploči "Ventilator 202" (PGP RTB 1983.) objavljena je njihova pesma "Radio utopija", a na radio programima često su emitovani demo snimci pesama "Hiljadu godina" i "Večeras". Nove verzije tih pesama ubrzo su objavljene na singlu.

Prvi LP snimili su beogradskom studiju "O", a produkciju su uradili zajedno sa Kojom. Rhythm i blues u njihovom tumačenju, pojačan punk energijom doneo im je poštovanje publike, a pesme "Ulični hodač", "Ona živi na brdu", "Gubitnik", "Ako si..", "Stoj, Džoni" ponudile su šture, generacijski prepoznatljive iskaze. Na snimanju su gostovali Branislav Petrović Banana (usna harmonika) i Branislav Trivić (saksofon). Omot ploče radio je Anton, a u pesmi "Stoj, Džoni" iskoristili su prepev starog hita Čaka Berija "Johnny B. Good" koji je snimio Tomi Sovilj na EP-ju "Stoj, Džoni" (Diskos 1967.).

Uprkos dobrom prijemu debija, posle preslušavanja demo snimaka za drugu ploču, u Jugotonu su im zatvorili vrata pod izgovorom da u pesmama nema dovoljno bunta. U leto 1985. godine Manza je napustio grupu, pa je u grupi jedno vreme bubnjeve svirao Nenad Krasavac Kele (Disciplina kičme), a decembra 1985. godine prestali su sa radom.

Posle kraćeg Antonovog izleta sa grupom Plaćenici, ponovo su se okupili juna 1986. godine. Za bubnjevima je bio Vlada Funtek (ex Plaćenici), novi basista postao je Dime Todorov Mune (ex Radost Evrope), a iz grupe je otišao Ljuba. U mestu Bukovac, u studiju Milana Ćirića snimili su materijal za novu ploču koju ponovo niko nije želeo da objavi, a traka je mesecima stajala u PGP RTB-u jer niko nije bio zainteresovan da je presluša.

Partibrejkers su 1987. godine organizovali dva koncerta u beogradskom "Lotos" baru i od zarade kupili šesnaest Aleksandar torti koje su poklonili nezbrinutoj deci u Zvečanskoj ulici. Maja 1988. godine grupu je napustio Vlada Funtek, pa je jedno vreme sa njima svirao bubnjar Marko Milivojević, a 1989. godine je došao Igor Borojević (ex Potop, Banana).

Marta 1988. godine najzad im je objavljen drugi album koji je trebalo da se zove "Kobila i pastuv preljubnik" ali je dizajner zaboravio da stavi naslov na omot. Ploča je ponudila nove muzičke priloge za ozbiljnu karijeru: "Ja se ne vraćam", "Prsten", "Mesečeva kći", "Pet ispod nule", "Nema cure". Pesmu "Put" snimili su naknadno marta 1988. godine ukazujući na sopstveni novi muzički put. U to vreme MTV je snimio prilog o grupi.

Februara 1989. godine su uradili nove demo snimke. U ulozi ritam gitariste pomagao im je Srđan Gojković Gile iz Električnog orgazma. Novembra 1989. godine su objavili treću ploču sa takođe lepljivim pesmama "Kreni prema meni", "Zemljotres", "Hipnotisana gomila", "Ono što pokušavam".

Produkcijom se bavio Milan Ćirić, a Anton je otpevao glavni vokal u "Nema cure". Gost na ploči bio je Pera Joe sa svojom nezaobilaznom usnom harmonikom.

Tokom 1990. godine svirali su prvu veliku jugoslovensku turneju za koju se ubrzo uspostavilo da je bila i poslednja, bar u granicama SFRJ. Nastupali su kao predgrupa na jugoslovenskim koncertima grupe Motorhead. Krajem 1990. godine iz grupe je izašao Igor Borojević, a zamenio ga je Borko Petrović (ex Baby Kate). U toj postavi su objavili živu kasetu "Zabava još traje" snimljenu jula 1991. godine na koncertima u Zrenjaninu i Vršcu.

Februara 1992. godine na njihovom koncertu u SKC-u učešće su uzeli Emir Kusturica (ex Zabranjeno pušenje), Džoni Dep (ex Rock City Angels, The Kids) i Džim Džarmuš (ex Del Byzantinees). U to vreme u grupu se vratio Igor, a juna 1992. godine je otišao Mune, tako da je na basu bio Saša Vlajsović (NBG), a u postavu se vratio Ljubiša Kostandinović.

Uoči rata u Bosni, članovi Ekatarine Velike, Električnog orgazma i Partibrejkersa su formirali ad hoc bend Rimtutituku u okviru koga su snimili ciničnu antiratnu pesmu "Slušaj 'vamo". Izlazak singla u produkciji Radija B92 su promovisali 8. marta 1992. godine svirkom na kamionu koji je kružio beogradskim ulicama. Juna 1992. godine Rimtutituki su svirali u Beču na otvorenom prostoru u okviru antiratnog i antirasističkog festivala.

Septembra 1992. godine u studiju "O" su snimili demo za sledeću ploču. Među prvim bendovima iz Srbije su nastupali u Sloveniji, novembra iste godine. Publika ih je odlično prihvatila, a mediji su tome posvetili posebnu pažnju.

Marta 1993. godine su svirali u solunskom klubu "Milos", a organizovali su i turneju po Makedoniji. Septembra 1993. godine su učestvovali na zajedničkim koncertima u Pragu i Berlinu sa Električnim orgazmom, Ekatarinom Velikom i zagrebačkim Vješticama u okviru akcije "Ko to tamo pjeva?".

Aprila 1994. godine svirali su dva koncerta u Belgiji na multimedijalnom festivalu. Album "Kiselo i slatko" snimili su uz producentsku pomoć Vlade Negovanovića i brojnih gostiju u studiju: Srđan Todorović (bubnjevi), Zoran Radomirović Švaba (bas), Milan Mladenović (vokal, gitara i usna harmonika), Saša Lokner (klavijature), Nenad Petrović (saksofon), Pera Joe (usna harmonika), Čavke (bubnjevi), Gile (gitara), Branka K. (prateći vokali) i Puroni (udaraljke). Pesme kao "Molitva", "Ljudi nisu isti", "Hoću da znam" su ponele jasan pečat vremena u kome su nastajale.

Posle te ploče usledila je duža pauza i bilo je neizvesno da li će nastaviti zajednički rad. Ipak, početkom 1996. godine Cane i Anton su obnovili Partibrejkerse, ojačani mlađom ekipom iz Zrenjanina: basista Gojko Ševar (ex Gluve kučke), gitarista Srđan Graovac (ex Gluve kučke) i bubnjar Darko Kurjak (ex Oružjem protiv otmičara).

Objavili su kompilacijski CD "Najbolje od najgoreg" na kome su dve nove pesme "Ludo i brzo" i "Rođen loš", snimljene februara 1996. godine. Na povratničkom koncertu aprila meseca u Novom Sadu, okupili su 5000 posetilaca. Rasprodat koncert koji su održali na Tašmajdanu 29. juna 1996. godine ujedno je predstavljao povratak rock'n'rolla u glavni grad. U isto vreme je izašla i video kaseta "Poslednji dani slobode" (u izdanju radija B92), snimljena juna 1991. godine na koncertu u dvorištu KST-a.

Decembra 1996. godine su svirali u Frankfurtu u pozorišnom prostoru i dočekao ih je odličan prijem.

14. januara 1997. godine su nastupali na Trgu Republike povodom dočeka Nove Godine pred izuzetno velikim brojem posetilaca. U Londonu, u klubu "Zlatni papagaj" 17. februara su okupili oduševljenu publiku sa prostora bivše Jugoslavije.

CD "Ledeno doba" su uradili u Kojinoj produkciji, a na snimanju su gostovali: Pera Joe (usna harmonika), Saša Lokner (klavijature), Puroni (udaraljke) i duvačka linija grupe Deca loših muzičara. Novim pesmama "Sjajnija budućnost", "Sit gladan", "Dobro radio loše radio" potvrdili su da su oni stari. Na disku se našla i Canetova pesma "Ne možeš mi ništa" koju je prethodno već snimila grupa Instant Karma na disku "Roll Over(Godine oktopoda 1987-1996)" (Take It Or Leave It 1996.)

Partibrejkersi su ploču promovisali velikim besplatnim koncertom koji su pod nazivom "Ne padaj pobedniče" održali 3. septembra 1997. godine u podnožju Kalemegdana, u blizini Nebojšine kule. Tim nastupom obeležili su petnaesti rođendan grupe. Početkom 1998. godine novi basista postao je Miodrag Karajanković (ex Jugosloveni), a grupu je napustio gitarista Srđan Graovac.

Posle šestogodišnje pauze svirali su 27. novembra 1998. godine u Sarajevu u rasprodatom klubu "Sloga". Na sledećoj kompilaciji "San i java" uz izbor pesama sa svih njihovih ploča dodate su dve nove "Da li sam to ja..." i "Krug".

Krajem 2000. godine nastupali su u Hrvatskoj.

Cane je gostovao na snimanju solo ploče "Evo sada vidiš da može" (PGP RTB 1989.) Srđana Gojkovića, "Zašto da ne!" (PGP RTS 1994.) Električnog orgazma. Pesma "Hoću da znam" upotrebljena je u filmu "Geto - tajni život grada". Anton je svirao na Giletovoj ploči "Evo sada vidiš da može" i "Letim, sanjam, dišem" (PGP RTB 1988.) Električnog orgazma.

Igor Borojević od 1990. godine radi kao producent tako da je potpisao ploče Bjesova, Kristala, Pilota, Dža ili bu i drugih. Komponuje za pozorište, a muzika za predstavu "Tramvaj zvani želja" je objavljena na istoimenoj kaseti u izdanju Metropolis Records 1994. godine. Polovinom 1997. godine otvorio je studio Fabrika.

Polovinom 1999. godine Hi-Fi Centar je na disku objavio reizdanje prvog albuma Partibrejkersa.

Roots of Reggae

"Najpre smo pod pojmom reggae podrazumevali nešto aljkavo, neuredno. A onda je to počelo da dobija novo značenje, počelo je da se odnosi na nešto što dolazi od naroda. Svakodnevne stvari. Stvari iz geta, iz mase. Stvari koje ljudi pričaju i rade svaki dan, mi smo samo na to dodali muziku. Reggae je počeo da govori o stvarnim ljudima, ljudima koji pate." (Toots Hibbert, jedan od pionira reggae zvuka).

Iskustva ljudi sa ulice, zvuk geta, odmah se povezao sa Rasta filozofijom. Rastafarijanizam, vec i po svojoj definiciji religija potlačenih, izrabljenih, brzo naisao na pristalice medju ljudima iz geta. I naravno, ovaj spoj je bio tako jak da ga ništa više nije moglo zaustaviti. 1966. car Hajle Selasije I posetio je Jamajku, njegov dolazak organizovala je vlada jer se nadala da ako Selasije sam kaže rastafarijancima da nije bog, oni će mu poverovati. Poseta je proizvela potpuno suprotan efekat, samo je još više učvrstila njegovu veru, Raste su odbile da poveruju u njegove reči, kao što će odbiti da poveruju u njegovu smrt 20 godina kasnije.

Ska, rocksteady i rani reggae bili su pre svega muzika za igru. Međutim, nova decenija je donela i nove promene - mogućnost da muzika postoji sama zbog sebe. Novi bendovi nisu više hteli da zadovoljavaju želje producenata, zahtevali su umetnicku slobodu, pravo da samostalno odlučuju o svojim pesmama. Bilo je to rođenje roots reggae-a. Jedna od pesama koje su označile početak ove promene je "Blood and Fire" (Niney Holness). Imala je zvuk uz koji si mogao da igraš, ali ljudi su radije stajali da čuju šta pesma ima da kaže - govorila je o sudnjem danu koji dolazi.

Religija je imala značajno mesto u roots reggae-u, ali svest o društvenoj nepravdi i želja da se to izmeni bili su zvezda vodilja ovog zvuka. To je bilo vreme velikih političkih sukoba na Jamajci. Na jednoj strani je bio Michael Manley, lider opozicione partije PNP, koji se zalagao za socijalizam i povezivanje Jamajke sa Kubom. Na drugoj strani bio je Edward Seaga sa svojom JLP partijom, koji je vladao uz podrsku Amerike i CIA. I jedan i drugi su pokušavali da pridobiju ljude iz geta, 1972. pobedio je Manley, zahvaljujući i podršci nekih reggae muzičara kao sto je Max Romeo. Medjutim, ova pobeda nije doprinela smirenju situacije na Jamajci. Sada u opoziciji, Seaga je u pomoc CIA okupljao bande i naoružavao ih za politicku borbu. Ubrzo su obe partije imale svoje pristalice, koje su naoružane prinudjivale ljude da se opredele, na ulicama Kingstona se odigravao pravi rat. Nažalost, ovakvo stanje na Jamajci traje i danas, politički sukobi na ulicama su žešći nego ikad.

U ovakvoj atmosferi je 1976. došlo i do atentata na Bob Marley-a, koji na sreću preživeo. U ovakvoj atmosferi je nastala i pesma "Two Sevens Clash" (The Culture), koja je svojom apokaliptičnom vizijom skrenula pažnju celokupnog sveta na zbivanja na Jamajci.

Ovaj period obeležio je veliki broj izvanrednih muzičara, medju njima i Lee Perry, Bob Marley, Max Romeo, Jimmy Cliff, Dennis Alcapone, U Roy, The Culture, Burning Spear, The Abyssinians, Dennis Brown....1972. snimljen je film "The Harder They Come", u kome je glavnu ulogu igrao Jimmy Cliff, a koji je govorio o surovoj stvarnosti u jamajčanskoj muzičkoj industriji. Film je postao veoma popularan i izvan Jamajke i znatno je doprineo internacionalnom priznavanju reggae muzike. 1973. izdat je album "Catch A Fire" (Bob Marley & The Wailers), koji se smatra prvim reggae albumom - do tada su se uglavnom izdavale samo kolekcije singlova. Po prvi put su reggae muzičari počeli da prave muziku za inostrano tržište, neke od pesama i su naknadno rearanžirane kako bi odgovarale evropskom uhu.

Iako su i ranije poneki muzičari prihvatali Rastafarijanizam, do 1973. bilo ih zanemarljivo malo. Prva reggae zvezda koja je nosila dredove na sceni bio je Big Youth. Rastafarijanci su do tada smatrani za otpadnike i kriminalce, ali sa dolaskom reggae muzike stvari se menjaju. Ubrzo su svi poznatiji reggae muzičari imali dredove i pevali o Selasiju (posmatrajuci omote Marlijevih albuma moze se primetiti kako mu dredovi postepeno rastu). Jos tada su Holness i Romeo upozoravali na talas lažnih Rasta, ali oni nisu mogli ni da sanjaju da ce neku deceniju kasnije ljudi po celom svetu nositi dredove i crveno-zuto-zelene kapice, bez ikakve veze sa Rastafarijanizmom. Veze reggae muzike sa Rasta religijom je, naročito u očima inostrane publike, bila toliko jaka da su predstavnici stranih izdavačkih kuca, kada su dosli na Jamajku u potrazi za talentima, jednostavno odbijali da potpišu ugovore sa pevačima koji nisu bili Raste i nisu imali dredove.

Veliki uticaj u internacionalnom širenju reggae muzike imao je i engleski punk pokret. Punk bend The Clash radio je obrade roots reggae pesama, kao sto su "Police & Thieves" (Junior Murvin),a u londonskim punk klubovima reggae dj-evi su pustali muziku, jer je tada samo mali broj punk bendova imao snimljene albume. Punk publika je lako prihvatila roots - iako su stilovi bili veoma različiti, osećanje koje ih je proizvodilo bilo je isto, poziv na pobunu protiv postojećeg sistema im je bio zajednički. Neki mladji reggae bendovi, kao što je Misty In Roots, nastupali su zajedno sa engleskim punk bendovima u projektu "Rokom protiv rasizma".

Međutim, taman kad je reggae postajao popularan izvan zemlje, na Jamajci su stvari ponovo počele da se menjaju - započinjala je vladavina dancehall-a.

Black Uhuru

Grupu Black Uhuru (uhuru-sloboda, na svahili jeziku) su 1974. formirali Euvin "Don Carlos" Spencer, Rudolph "Garath" Dennis i Derrick "Duckie" Simpson, koji su zajedno živeli u poznatom "Waterhouse" delu Kingstona. Prva pesma koju su snimili bila je verzija pesme Curtis Mayfield-a, "Romancing To The Folk Song", i imala je ograničen uspeh. Nakon toga Dennis napusta grupu i priključuje se Wailing Souls-ima, a Don Carlos započinje solo karijeru.


Simpson tada poziva Michael Rose-a da bude vodeći pevač, a grupi se priključuje i Errol Nelson. 1977. grupa izdaje album "Love Crisis" (producent Princ Jammy), koji je 1980. re-izdat i preimenovan u "Black Sounds Of Freedom". Pesma "I Love King Selassie" sa ovog albuma je postala jedan od najvećih reggae hitova. Nelson se vraća svojoj grupi Jayes, a bendu se, umesto njega, prikljucuje Puma Jones, koji je ranije radio sa Ras Michaelom. 1980. počinju da snimaju za producente Sly Dunbara i Robbie Shakespearea, u izdavackoj kući "Taxi". Za ovu kuću snimaju album "Showcase", kasnije reizdat kao "Vital Selection", sa hitovima "General Penitentiary", "Shine Eye Gal" i "Abortion".


Izdavacka kuća "Island Records" preuzima bend i reizdaje njihov prvi album za američko trzište, što bendu donosi prvog Gremija 1985. Oni su i prvi reggea bend koji je dobio ovu nagradu. U to vreme je izgledalo da su na putu da steknu internacionalnu slavu, međutim, iako njihova popularnost nije opala nakon razlaza, ona nažalost nije ni rasla. Sredinom osamdesetih Michael Rose napusta bend i započinje solo karijeru, ali ne postiže veći uspeh, uprkos popularnosti albuma "Proud" iz 1990. godine.


Junior Reid preuzima ulogu vodećeg pevača, ali posle nekoliko relativno dobro primljenih albuma i on započinje solo karijeru. 1990. Puma Jones tragično umire od raka. Iste godine se Don Carlos vraća na mesto pevača, ponovo okupljajući originalnu trojku sa Simpsonom i Dennisom. Snimili su par slabo primljenih albuma, nakon čega samo Simpson ostaje od originalne postave. Black Uhuru ostaje jedna od najznačajnijih reggea grupa, iako se internacionalni status koji su postigli pokazao iluzornim.

NOFX

NOFX je pank bend iz Kalifornije, tačnije iz San Franciska. Njihove pesme ponekad imaju i ska i rege elemente. Bend čine Fat Mike (pravo ime Mike Burkett), El Hefe (Aaron Abeyta), Eric Melvin i Erik Sandin. Nastali su 1983, u jednoj srednjoj školi, a prvu postavu činili su Fet Majk, Erik Melvin i Erik Sandin. Ime benda preuzeto je od engleskog pank benda Negative FX, iz Bostona.Jedni su od retkih legendarnih hard-core bendova koji su i dalje aktivni.


Studijski albumi
Liberal Animation (1988. za Wassail Records, napravljeno je 1500 kopija. Reizdanje je izašlo 1991. godine za idavačku kuću Epitaph; Album je producirao Bret Gurevic iz pank benda Bad Religion)
S&M Airlines (1989.)
Ribbed (1991.)
White Trash, Two Heebs and a Bean (1992.)
Punk in Drublic (1994.)
Heavy Petting Zoo (1996.)
So Long and Thanks for All the Shoes (1997.)
Pump Up the Valuum (2000.)
War on Errorism (2003.)
Wolves in Wolves' Clothing (2006.)

EP-ovi
NOFX (1986)
So What If We're on Mystic! (1986.)
The P.M.R.C. Can Suck on This! (1987.)
The Longest Line (1992.)
Liza and Louise (1992.)
Don't Call Me White (1994.)
Leave it Alone (1995.)
HOFX (1995.)
Fuck the Kids (1996.)
Louise and Liza (1997.)
All of Me (1996.)
Timmy the Turtle (1999.)
The Decline (1999.)
Bottles to the Ground (2000.)
Pods and Gods (2000.)
Fat Club 7 (2001.)
Surfer (2001.)
Regaining Unconsciousness (2003.)
13 Stitches (2003.)
7" of the Month Club (2005 - 2006.)
Never Trust a Hippy (2006.)

Živi albumi
I Heard They Suck Live!! (1995.)

Sa drugim bendovima
Drowning Roses/NOFX Split (1988.)
BYO Split Series, Vol. 3 (2002.) sa pank bendom Rancid

Kompilacije
Maximum Rocknroll (1992)
45 or 46 Songs That Weren't Good Enough to Go on Our Other Records (2002.) 2-diska
22 Songs that Weren't Good Enough to go on Our Other Records (2002.)
The Greatest Songs Ever Written (By Us!) (2004.)

Video
Ten Years of Fuckin' Up (1994) VHS Video, kasnije i na DVDu

Mocart

Mozart je danas jedan od najpopularnijih i najomiljenijih kompozitora. Već u ranom uzrastu, Mocart piše izuzetno uspela muzička dela, no tek tokom putovanja u Majnhajm i Pariz Mocartovo stvaralaštvo stiče priznanje, dok period Velikog Mocarta otpočinje sa Bečkim godinama (1781). Volfgang Amadeus Mocart rodio se 27.01.1756. godine u Salzburgu. Njegov otac Leopold, profe- sionalni muzičar, rano je uočio izuzetne sposobnosti svoga sina. 1768. godine u Beču Mocart komponuje operu Bufo.

U vremenu od 1769 - 1773 Mocart i njegov otac u tri navrata putuju u Italiju, domovinu opere, gde Mocart piše operu Lućio Silja. Tako će Mocart kao vrlo mlad stvoriti imidž lutajućeg muzičara, koji će negovati celog života. Inspirisan Hajdnovom muzikom Mocart komponuje u Beču šest kvarteta za žičane instrumente, a u Salzburgu dovršava četiri velike simfonije. Mocart će ostati u Salzburgu sve do septembra 1777. godine , zatim odlazi u Pariz.




U januaru 1781. godine Mocart boravi u Minhenu, gde piše operu Indomeneo. Potom odlazi u Beč, gde u vodećim krugovima visokog društva daje časove klavira i drži uspešne klavirske koncerte. Zahvaljujući baronu Van Švitenu otkriva muziku Baha i Hendla i oduševljen njihovim stvaralaštvom 1782. piše operu Otmica u Saraju i dovršava prva tri iz serije velikih klavirskih koncerata.

Od jula do oktobra 1783. posledni put boravi u Salzburgu, gdje nastaje njegova svečana Misa u G-molu. Sledi potom period koji je bez sumnje najsrećnija faza u Mocartovoj karijeri-bečki period. Uporedo sa Hajdnom dovodi klasični bečki stil do savršenstva. Već 14.decembra 1784. stupa u organizaciju slobodnih Zidara. Figarova ženidba, prva od njegovih triju velikih italijanskih opera, dovršena je 1.maja 1786. Iste godine nastaju i dva velika kvinteta a tokom leta 1788. njegove posledne velike simfonije. Od aprila do juna 1789. Mocart provodi na putovanju (Drezden, Lajpcig, Berlin).

1790.godine Mocart se bori sa materijalnim nedaćama i zapostavlja komponovanje, ali ubrzo sledi prava erupcija novih dela, među kojima je i opera Čarobna flauta. Međutim Mocart je ozbiljno bolestan i ubrzo umire, u Beču, 5.decembra 1791. Uprkos kritikama koje su pratile njegovo stvaralaštvo, Mocartova reputacija je izuzetno velika, a desetak godina kasnije njegovo delo će steći veliku popularnost širom Evrope.